O raseńskim piśmie

Научници су безуспешно покушали да објасне тајну етрурских слова помоћу „грчког“ и семитског писма, али не и помоћу србске ћирилице, која је баш једини кључ загонетке. Пјер Франческо Дјабулари и Анио ди Витербосу су покушали помоћу јеврејског језика, поткрепљујући то бесмислицом, да сви језици потичу из јеврејског, јер су Адам и Ева тобоже у рају причали на јеврејском?!

Uczeni bezskutecznie próbowali wyjaśnić tajemnicę liter etruskich za pomocą liter „greckich” i semickich, ale nie za pomocą cyrylicy serbskiej, która jest jedynym kluczem do zagadki. Pierre Francesco Diabulari i Anio di Viterbosu próbowali posługiwać się językiem hebrajskim, wspierając go nonsensem, że wszystkie języki wywodzą się z hebrajskiego, bo Adam i Ewa rzekomo mówili po hebrajsku w niebie?!

Неки научници користили су чак и угро-фински, немачки, јерменски, ирски, туранске језичке групе… Захарије Мајани са париске Сорбоне, покушао је са шиптарским језиком, варијантом са севера Албаније званим „дусмани“, а Јакоб Томопулос помоћу шиптарског дијалекта са југа. Џемс Велард је у својој књизи употребио 20 разних језика и дијалеката, неке чак из централне Африке, у којим је тражио порекло етрурског језика. Наравно, као и сви остали није се послужио српским писмом.

Светислав Билбија сматра да је тачна изјава пољског етрусколога Станислава Јакубовског, дата пре више од 100 година: „Етрурска тајна крије се у етрурским словима“. Станислав Јакубовски је проучавајући мумију из Загреба поставио тезу да је то пољски језик. Ово је било близу, јер је пољски облик србског (словенског) језика. Слично је и са бугарским научником Георгијевим, који је утврдио да је „етрурски“ језик бугарски.

Подсећања ради, садашњи бугарски језик води порекло од удаљеније србске рецензије. Рускиња Јелена Феодоровна отишла је најдаље, тврдњом да је етрурски језик уствари руски, који је данас најближи србском, али су у прошлости пољски, бугарски или руски били један те исти србски језик.

Светислав Билбија тврди да упадљива графичка сличност етрурског писма, ћирилице и писма руна, указује на њихов заједнички извор. Служећи се етимолошким и морфолошким методом при обрађивању сваке речи, за 80% етрурских речи налазио је значење за целе речи или за њихове корене у Вуковом Рјечнику србског језика или у другим србским речницима. Римљани освајачи, преуредили су етрурско писмо избацујући из њега знаке који представљају гласове: ж(аба), ч(ас), ћ(урка), ш(ишарка)… Они су рецимо, сугласничке групе шч и ст заменили са комбинацијом двогласа и трогласа, који су се касније нашли у свим романским језицима.

Светислав Билбија је растумачио и прочитао (није дешифровао јер расенска слова нису шифре) расенско-етрурско писмо помоћу знатно млађе ћирилице. Радивоје Пешић је доказао сличност дизајна етрурског писма, ћирилице, винчанског и влесовице, односно да потичу од истог народа, извора и културе.

Niektórzy uczeni posługiwali się nawet grupami języków ugrofińskich, niemieckich, ormiańskich, irlandzkich, turańskich – Zaharije Majani z paryskiej Sorbony, próbował języka siptar, odmiany z północy Albanii zwanej „Dusmani”, a Jakob Tomopoulos posługiwał się dialektem siptar z południa. W swojej książce James Vellard użył 20 różnych języków i dialektów, niektóre nawet z Afryki Środkowej, w której poszukiwał pochodzenia języka etruskiego. Oczywiście, jak wszyscy, nie używał alfabetu serbskiego. Svetislav Bilbija uważa, że ​​wypowiedź polskiego uczonego etruskologa Stanisława Jakubowskiego, wydana ponad 100 lat temu, jest słuszna: „Tajemnica Etrusków jest ukryta w listach etruskich”. Stanislav Jakubovski, studiując mumię z Zagrzebia, postawił tezę, że jest to język polski. Było blisko, bo polską formą jest język serbski (słowiański). Podobnie jest z bułgarskim naukowcem Georgiewem, który ustalił, że językiem „etruskim” jest bułgarski. Przypominamy, że obecny język bułgarski pochodzi z bardziej odległego archaicznego serbskiego. Najdalej poszła Rosjanka Jelena Fiodorowna, twierdząc, że język etruski to tak naprawdę język rosyjski, najbliższy dziś serbskiemu, ale w przeszłości polski, bułgarski czy rosyjski były jednym i tym samym językiem serbskim.

Svetislav Bilbija twierdzi, że uderzające podobieństwo graficzne pisma etruskiego, cyrylicy i pisma runicznego wskazuje na ich wspólne źródło. Używając metody etymologicznej i morfologicznej w przetwarzaniu każdego słowa, dla 80% słów etruskich znalazł znaczenie w całych słowach lub ich rdzeniach w Słowniku języka serbskiego Vuka lub w innych słownikach serbskich.

Zdobywcy rzymscy przerobili alfabet etruski, usuwając z niego znaki reprezentujące dźwięki: ž (aba), č (as), ć (urka), š (išarka)… Zastąpili np. grupy spółgłosek šč i st na połączenie dwóch i trzech głosek, które później zostały znalezione we wszystkich językach romańskich. Svetislav Bilbija zinterpretował i odczytał (nie rozszyfrował, ponieważ litery Rasenskie nie są kodami) alfabet Rasenów-Etrusków za pomocą znacznie młodszego alfabetu cyrylicy. Radivoje Pešić dowiódł podobieństwa konstrukcji alfabetu etruskiego, cyrylicy, Vinča i Vlesovicy, to znaczy, że wywodzą się one od tych samych ludzi, źródeł i kultury.

У књизи „Завера порицања“ Радивоје Пешић је навео студију из 1981. објављену у Сасарији на Сардинији коју је објавио Масимо Питау под називом: La lingua de Sardi nuradici e degli e Etrusci, у којој је изнета документована инападна идентичност сардинијског, македонског и црногорског фолклора. Пешић помиње Хеланика са Лезбоса, који је тврдио да су Пеласти претходници „Етрураца“ на Апенинима. Он истиче и обимну студију „Староиталија славјанска“ од Јана Колара из 1853. године, који наводи присуство Срба Пеласта, Илира, Месапа, Јапига, Калабра и Венета у Италији. Јапиги са југоистока Италије су Срби Јаподи из Лике, Месапи Срби из Велике и Мале Мезије (Србије), а Калабри (Галабри) су Срби из Рашке. Италијански антрополог Г. Серђи тврди да су поменути народи повезани са Србима (Словенима). Исто тврде и Јозеф Шавли и Матеј Бор у књизи Unsere vorfahren die Veneter, Бeч, 1988. У њој се каже да постоје трагови српског језика код Етрураца, Венета и Илира, а да су се бројни топоними и хидроними задржали до данас. Александар Димитријевић Чертков је о томе објавио дело: „О језике Пеластов, населивсих Италију и сравнение јево с древне словенским“, Москва, 1885.

Пешић наводи да се у Лувру чува велика статуа брадатог Бога, (можда Гилгамеша?) којег такође зову Сербон алијас Херакло асирски. Он у десној руци држи риса, а на етрурском се та животиња зове „рас“. Етрурци су на бродове стављали фигуру риса, а сами себе су звали звали народ Раси, Расени, Рашни, Рашани. Краља Реса помиње Момир у Илијади а постоји и народ Раса у северној Индији. Постојала је држава Арсава у малој Азији, затим дардански назив Рас, па Хет Арса (Орса), у Србији топоними Рас, Расина, Рашка…

Расени су своје писмо звали „елемента“. Били су духовити, писали су на врчевима за вино шаљиве поруке, на фрескама су разиграни, насмејани, чак и на представама у гробницама. Писали су у камену, слоновачи, бронзи, печеној глини, на зидовима или рецимо, на ланеној тканини, као Загребачка мумија. Знаци за раставу речи биле су усправне цртице између речи, или су речи растављане са једном до четири тачке. Заменице и прилози били сутакође растављени. Писање у низу, непрекидном реду као што је расенско може се применити само на изразито фонетском језику (правило: једно слово један глас) као што је србски, где свако слово има свој глас у азбуци. Расени су писали на четири начина: одозго надоле, одоздо нагоре, с десна на лево и с лева на десно, што је како тврди Деретић, увео као правило Сорбеј (Орфеј).

Италијан Ђузепе Микали је навео у књизи „Италија пре римске доминације“, Париз, 1824, на француском језику, да је најстарије име „Етрураца“ Расени, како су они сами себе звали. Силус Италикус каже за Римљане, дасу они Дардани и Фрижани (Бриги, Брижани), а Расени (Рашани) су Меони, док су Са(р)бини уствари Спартанци, односно Дорци из Илирије. Етрурски текст, са шездесет речи на свитку камене фигуре извесног Ларса Пулена из Тарквиније, наводи имена неких српских богова и описује родослов племена Сербијуса, којима је припадао Пулен, баш као што Хорације себе назива Сарбел (Sarbelus), Са(р)бињанин.

Синиша Јаконић / приредио С. М. Филиповић

W książce „Conspiracy of Denial” Radivoje Pešić zacytował badanie z 1981 roku opublikowane w Sassaria na Sardynii przez Massimo Pitau pt. La lingua de Sardi nuradici e degli e Etrusci. Pesic wspomina Hellenow z Lesbos, którzy twierdzili, że Pelastowie byli poprzednikami „Etrusków” w Apeninach. Wskazuje również na obszerne opracowanie Jana Kolara „Starowłoski słowiański” z 1853 r., w którym stwierdza się obecność Serbów z Pelastu, Ilirii, Mesap, Japiga, Calabra i Veneto we Włoszech. Japigi z południowo-wschodnich Włoch to Serbowie Japodi z Liki, Serbowie Mesapi z Veliki i Mala Mezija (Serbia), a Calabri (Galabri) to Serbowie z Raski. Włoski antropolog G. Serdji twierdzi, że wymienione narody są powiązane z Serbami (Słowianami). To samo twierdzą Jozef Šavli i Matej Bor w książce Unsere vorfahren die Veneter, Wiedeń 1988. Mówi się, że istnieją ślady języka serbskiego wśród Etrusków, Venetów i Ilirów i że przetrwały do ​​tego liczne toponimy i hydronimy przetrwałe do dzisiaj. Aleksandar Dimitrijević Čertkov opublikował pracę na ten temat: „O języku Pelastów, którzy zamieszkiwali Włochy i porównaniu go ze starożytnymi słowiańskimi”, Moskwa, 1885. Pesic twierdzi, że duży posąg brodatego Boga (być może Gilgamesza?) jest również przechowywany w Luwrze, i zwany także serbskim alias Heraklesem z Asyrii. W prawej ręce trzyma rysia, a w języku etruskim zwierzę nazywa się „ras”. Etruskowie umieszczali na statkach figurkę rysia i nazywali siebie ludem Rasi, Raseni, Rašni, Rašani. Król Resa jest wspominany przez Momira w Iliadzie, a także istnieją mieszkańcy Rasy w północnych Indiach. W Azji Mniejszej istniał stan Arsawa, potem dardanowska nazwa Ras, potem Het Arsa (Orsa), w Serbii toponimy Ras, Rasina, Raška.

Rasowie nazwali swoje pismo „elementa”. Byli dowcipni, pisali zabawne wiadomości na dzbankach z winem, żartowali, uśmiechali się na freskach, nawet na przedstawieniach na tablicach grobowych. Pisali w kamieniu, kości słoniowej, brązie, wypalanej glinie, na ścianach lub, powiedzmy, na płótnie, jak w przypadku zagrzebskiej mumii. Znakami separacyjnymi słów były pionowe linie między słowami lub słowa były oddzielone jedną do czterech kropek. Oddzielono również zaimki i przysłówki. Pismo w sekwencji, w porządku ciągłym, takim jak raseńskie, może być stosowane tylko w wyraźnie fonetycznym języku (reguła: jedna litera, jedna głoska), takim jak serbski, gdzie każda litera ma swoją własną głoskę w alfabecie. Rasowie pisali na cztery sposoby: od góry do dołu, od dołu do góry, od prawej do lewej i od lewej do prawej, które, jak twierdzi Deretić, wprowadzali z reguły Sorbej (Orfeusz).

Włoch Giuseppe Micali stwierdził w książce „Włochy przed panowaniem rzymskim”, Paryż, 1824, po francusku, że najstarsze imię „Etrusków” to Raseni, jak sami siebie nazywali. Silus Italicus mówi o Rzymianach, że to Dardańczycy i Fryzowie (Brigi, Brižani), a Raseni (Rašani) to Meoni, natomiast Sa (r) bini to w rzeczywistości Spartanie, czyli Dorowie z Ilirii. Tekst etruski, z sześćdziesięcioma słowami na zwoju kamiennej figury niejakiego Larsa Pulena z Tarquinia, wymienia imiona niektórych serbskich bogów i opisuje genealogię plemienia serbskiego, do którego należał Pulen, podobnie jak Horacy nazywa siebie Sarbelus, Sa (r) binjanin.

Siniša Jakonić / pod redakcją S. M. Filipovića.

źródło: http://www.rasen.rs/2016/10/o-rasenskom-pismu/#.YLfNO34wjcv