Miodrag Milanowicz – Wandale, niesprawiedliwie oskarżeni (Vesna Atlantyda Forum -Serbia)

Opublikowano przez

Wandale, niesprawiedliwie oskarżeni

nadesłał Jarosław Ornicz

Mój komentarz: Turbosłowiańska Międzynarodówka w pełnym rozkwicie! Tak trzymać Bracia Serbowie, Macedończycy, Chorwaci, Czarnogórcy, Czesi, Słowacy, Ukraińcy, a nawet Niemcy, Bizantyjczycy (jak widać z licznych cytatów w poniższym tekście), Persowie i Hindusi.

Tłumaczenie z serbskiego Czesław Białczyński © – z komentarzami CB

 

Вандали, неправедно оптужени
Vesna

.
ВАНДАЛИ се, у историјским хроникама, појавлјују под разним именима као Виниди, Венети, Хенети и Венди. На обали Балтика имали су своје краљевство од 405. до 470.г. По легенди, Јафетов унук био је принц Свево (Суево, Саво), краљевић што је владао пространством од реке Елбе до обала Балтичког мора. Његов син Вандал, епонимни отац народа, владао је земљом између река Треве и Висле. Ово је област данашње северно-источне Немачке, савезне државе Макленбург-Ворпомерн са центром у Шверину. Вандали су, живећи у заједници са другим племенским групацијама од Лабе до Одре, описивани као ВЕНДИ (Лужички Срби) – Бодрићи, у Ајнхардовом ,,Животу Карла Великог”. Франкелијус пише да је њихово име настало од глагола обтрити (оштрити) те је правилно име овог вендског народа Оштрићи или Оштривојевићи.

Вандали звани Сораби

Мавро Орбини, у ,,Краљевству Словена” сматра их Словенима, одбацујући њихово теутонско порекло. Против теутонског порекла Вандала сведочи језик и писмо Венда које није германско. Забуна долази отуда што су Вандали често узимали германска имена а Германи вандалска. Ослањајући се на старије изворе, превасходно ,,Историју Вандала’’ Алберта Кранција, дубровачки историограф пише:
„Вандали и Словени су један народ, називани тако по реци где су живели. Преци Словена раселили су се по читавој Европи. Вандали нису имали једно већ неколико различитих имена и то: Вандали, Венеди, Венди, Хенети, Венети, Винити, Словени и, најзад, Вали“. Од словенских вођа, Орбини наводи Радогоста (Радигаста), Рајмира, Санкоа, Одоакара (Одокара) и друге вође чији су подвизи описани у различитим књигама.
На лош глас у светској историографији Вандали су дошли, како закључује Тери Џонс у ТВ серијалу о варварима, емитованом на станици Историја, само због тога што су, под Одокаром, краљем Вандала и Алана (Реx Аланорум ет Вандалорум) се усудили да одсвирају крај Римском Царству. По свему осталом, Вандали се нису пуно разликовали од Римљана – напротив, Џонс наводи њихов висок културно- цивилизацијски ниво.

Започињући казивање о вандалском граду Мишну (Мајсену), Фабрицијус вели како је основан у земљи званој Далеминција. Далеминцију су, по Козми Прашком, Чеси називали Сирбија. О пореклу становника области Мајсен пише и Ренеријус, називајући Мишане: Масаеос, Мyсос, Мисененсес; трвдећи да су стигли са истока. Мајсен је, по Ренеријусу, назван по Мезији на Црном Мору.Помињући Вандале у Миснији, каже да су називани Сорабима: „Ови Вандали из Мишна особито српско име носе“. Ренеријус зна да је име Сораба тек једна од деривација српског имена (цуиус дериватио а Сербис), упућујући читаоца на Птолемеја: „Срби које Птолемеј, по сећању, у азијске Сармате сврстава“. Ослањајући се на Птолемејев податак о вендским Србима, Ренеријус, њихово далје кретање, објашњава смером од истока према Дунаву а онда још далје, ка Германији, при чему спомиње сукоб Срба са Тиберијем од 14. до 17.г. Србе у Мишну назива Сербос, Серуиос. Сери, како наводи у фус- ноти, били су део српског народа. По Србима су, у области Мајсена, названи следећи градови: Серуестум, Сорбецум, Сорауиа…
Бугенхагијус, када пише о Сарматима и Вендима у Германији, њихову првобитну отаџбину налази на Дону и Дунаву одакле су, напредујући према западу, заузели простор све до реке Лабе и балтичких обала. Од Сармата, вели Бугенхагијус, настала су два народа: Срби и Винеди. Јоан Симон, пишући о Вандалима и Мишанима, каже да су они вендски народ пристигао из Азије, организујући свој живот по жупама. Шпагенберг, у Квернфуртској хроници, користи назив Срби- Венди, истичући како су се иселили из Скитије, дошавши у немачку земљу. Кад спомиње Вандале, Шпагенберг мисли на Венде – земљу Венда назива Вандалија.
Легенда далје каже, како су Вандали отишли из Скандинавије чак на Меотско језеро и то баш у време припрема Александра Македонског за рат против Персијанаца. Краљ Вандала Зихар поклања Македонцу чувеног коња Букефала. Зихар или Антур, пети је по реду принц и он је једини поменут у историји од легендарних вандалских кралјева. Вандале не држи место, враћају се у домају, овога пута заједно са женама-ратницама јер је, њихова земља, како пише дански хроничар Сакс Граматик, „била освојена од расе Амазонске. Једна од девичанских ратница, именом Висна (или Весна) ставила се у службу Харолда I, краља Данске, у борби против Ринга, краља Шведске“.
Кранц, у свом предговору књиге о Вандалима, напомиње: „Изворно, Вандали су најстарији народ у целој Европи, потекао од њених првих становника. Тешко је и готово немогуће просуђивати о том народу и његовој земљи јер нема записа ни спомена на давна времена; дакле, нема никаквих остатака нити записа“. За територију на којој су живели Вандали, Кранц пише у свом другом делу, Саксонија: „Од границе код вандалског Стариграда, подручје Вандала- Венда пружало се, према истоку, обалом Германског мора све до Пруске. Сад, то подручје испуњавају Саксонци потиснувши, временом, старе становнике Србе који су вандалско (вендско) племе насељено између Сале и Лабе

 

Wandale, niesprawiedliwie oskarżeni

WANDALE pojawiają się w kronikach historycznych pod różnymi nazwami, jak Vinidi, Veneti, Heneti i Wendy. Na wybrzeżu Bałtyku mieli swoje królestwo od 405 do 470 AD. Według legendy wnukiem Jafeta był książę Svevo (Suevo, Savo), król, który rządził obszarem od Łaby do brzegów Morza Bałtyckiego. Jego syn Wandal, tytułowy ojciec ludu, rządził krajem między rzekami Treve (Trawna – CB) i Wisłą. Jest to obszar dzisiejszych północno-wschodnich Niemiec, kraju związkowego Meklemburgia-Pomorze Przednie z centrum w Schwerinie. Wandale, żyjąc we wspólnocie z innymi grupami plemiennymi od Łaby do Odry, zostali opisani jako VENDI (Serbowie Lużyccy) – Bodriczi (Obodryci w nomenklaturze polskich historyków CB), w „Życiu Karola Wielkiego” Einharda. Frankelius pisze, że ich nazwa pochodzi od czasownika trzeć (ostrzyć), a prawidłowa nazwa tego ludu o Oštrići (Ostrowcy CB) lub Oštrivojevići (Ostrowianie, gdzie Ostrów ma znaczenie Wyspa CB).

Wandale zwani Sorabi

Mauro Orbini w „Królestwie Słowian” uważa ich za Słowian, odrzucając ich teutońskie pochodzenie. Teutońskiemu pochodzeniu Wandalów zaprzecza język i pismo Wendów, które nie jest germańskie. Zamieszanie wynika z faktu, że Wandale często przyjmowali germańskie imiona, a Germanie wandalskie (tu Germanie w rozumieniu potomkowie Nordów, a nie ludy nazywane Germanami przez Rzymian o mieszanym słowiańsko-nordyckim pochodzeniu CB). Opierając się na starszych źródłach, w szczególności Historii Wandali Alberta Kranciego (Krantza CB), historyk z Dubrownika pisze:
„Wandale i Słowianie to jeden naród, nazwany tak od rzeki, nad którą żyli. Przodkowie Słowian osiedlili się w całej Europie. Wandale nie mieli jednej, ale kilka różnych nazw: Vandals, Venedi, Wendi, Heneti, Veneti, Viniti, Słowianie i wreszcie Vali (chodzi tu prawdopodobnie o Walimów – Wolinian CB). ” Ze słowiańskich przywódców Orbini przytacza Radogosta (Radigast), Rajmira, Sanko, Odoakara (Odokar) i innych przywódców, których czyny opisano w różnych książkach.
Zdaniem Terry’ego Jonesa w serialu telewizyjnym o barbarzyńcach nadawanym w Telewizji Historia Wandalowie zjawili się w światowej historiografii, tylko dlatego, że pod rządami Odokara króla Wandalów i Alanów (Rex Alanorum et Vandalorum) odważyli się zagrozić Imperium Rzymskiemu. W końcu podaje on, że Wandale niewiele różnili się od Rzymian – wręcz przeciwnie, Jones powołuje się na ich wysoki poziom kulturowo-cywilizacyjny.

Zaczynając od historii o wandalskim mieście Misznie (Miśnia CB), Fabricius mówi, że gród ten został założony w kraju zwanym Dalemincija (Ziemia Dalemińców zwanych też Głomaczami – nad Łabą CB). Dalemińcy przez Kosmasa z Pragi zostali nazwani tymi, których Czesi nazywają Serbami. Renerius pisze także o pochodzeniu mieszkańców okolic Miśni, odnosząc się do Miśnian jako: Masaesos, Mysos, Misenenses; twierdząc, że przybyli ze wschodu. Miśnianie, według Reneriusa, wzięli miano od Mezji nad Morzem Czarnym. Nawiązując do Wandalów z Miśni, mówi, że nazywano ich Sorabami: „Ci Wandale z Misno noszą szczególnie imię Soraba”. Renerius wie, że nazwa Soraba jest tylko jedną z pochodnych nazwy Serbów (cuius derivatio od Serbis), odsyłając czytelnika do Ptolemeusza: „Serbowie według Ptolemeusza przypominają plemię z ludu Sarmatów z Azji”. Opierając się na opisie wendyjskich Serbów przez Ptolemeusza, Renerius wyjaśnia ich dalszy ruch w kierunku ze wschodu nad Dunaj, a następnie dalej do Germanii, odnosząc się do konfliktu między Serbami i Tyberiuszem w latach 14-17 p.n.e. i nazywa Serbów w Miśni Serbos, Seruios. Seri, jak stwierdzono w przypisie, byli częścią narodu serbskiego. Następujące miasta zostały nazwane od Serbów w regionie Miśni: Seruestum, Sorbecum, Sorauia…

Bugenhagius, pisząc o Sarmatach i Wendach w Germanii, znajduje ich pierwotną ojczyznę nad Donem i Dunajem, skąd przenieśli się na zachód nad Łabę i brzeg Bałtyku. Bugenhagius mówi, że z Sarmatów wyłoniły się dwa narody: Serbowie i Vinedi. Joan Simon, pisząc o Wandalach i Miśnianach, mówi, że przybyli z Azji od Wandali, organizując swoje życie w pagach. Spagenberg w Kronice Kronik używa nazwy Serby-Wendy po przyjeździe do kraju germańskiego, wskazując, że wyemigrowali ze Scytii . Kiedy wspomina o Wandalach, Spagenberg odnosi się do Vendali – Vend Land nazwał Wandalię.
Legenda mówi dalej, że Wandale opuścili Skandynawię i znaleźli się aż nad jeziorem Meotyckim (Morze Azowskie – Mazowskie CB), w samą porę w czasie przygotowań Aleksandra Wielkiego do wojny z Persami. Król Wandalów Zihar przedstawia Macedończykom słynnego konia Bucefała (Bukefał, lub Bucefał – właściwie Wielki Bucega – Buke-Wałach, czyli Wołoski [Wołoch – Wielki] – Wałachski koń ze znanych do dzisiaj i słynnych Gór Bucegów – Gór Bukowych [jak buczyna, bucek – po gorolsku i wołochsku, skąd Bucegi – Góry Bukowe CB). Zihar lub Antur jest piątym księciem i jako jedyny z legendarnych królów Wandali jest wspomniany w historii. Wandale nie utrzymują tej ziemi, wracają do ojczyzny, tym razem z wojowniczkami, ponieważ, jak pisze kronikarz Sakso Gramatyk, ten ich kraj nad Meotydą został „podbity przez rasę Amazońską. Jedna z dziewiczych wojowniczek, o imieniu Visna (lub Vesna), została oddana do służby Haroldowi I, królowi Danii, w walce z Ringo, królem Szwecji. ”
Kranc we wstępie do książki o Wandalach zauważa: „Pierwotni Wandale są najstarszymi ludźmi w całej Europie, wywodzącymi się od pierwszych jej mieszkańców. Trudno i prawie niemożliwe jest osądzanie tego narodu i jego kraju, ponieważ nie ma zapisów ani odniesień do czasów starożytnych; dlatego nie ma żadnych pozostałości ani kronik”. Na temat terytorium, na którym żyli Wandale, Kranc pisze w drugiej części swojej  książki, Saksonii: „Od granicy w Vandal Starigrad obszar Vandal-Vend rozciągał się na wschód wzdłuż wybrzeża Morza Germańskiego aż do Prus (Morze Sarmackie z zatoką Wenedzką, czyli Gdańską CB). Teraz obszar ten został zajęty przez Saksonów, którzy z czasem przytłumili starych mieszkańców Serbów, którzy są plemionami Wandali (Wendyjczyków) osiadłymi między Salą a Łabą.

 

За Мавра Орбинија, рецимо још и то, Вандали су, као Гети, Готи, Визиготи или Гепиди – Словени: „Стога, на ово питање од озбиљних и познатих слободних писаца можете добити одговор да су Готи, Визиготи, Гепиди, Вандали и Гети били исте словенске нације“. Мало даље, Орбини је још дециднији: „Они, Вандали, су били нације и језика словенског“.

Богови Вандала

Обзиром да су за Орбинија, као и за попа Дукљанина, Словени (Склави) народ Срба, Вандали би, по томе, били велики део српског односно словенског племена. Наслов Орбинијевог дела Регнум Сцлаворум односи се на српско краљевство. Преносећи идеју о германско- словенском мешању, М. Б. Латими вели: „Пошто су Вици, Вудери и друга словенска племена, која су била у савезу са Вандалима из Сарматије, често упадала у ову област некадашње земље Вандала, немачки језик се због тога искварио а вендски се укоренио и помешао са немачким, остајући ту и даље да живи. За историчара Штеинбергера, Сармати, Вандали и Словени- Венди су један народ, да је Словени популарно име за Вандале односно: „Вандали који се, просто, Словенима називају“. У Хроници града Марсебурга, Н. Волраб каже: „Венди из Скитије познати су као Вандали“.
У Историји Мајсена, Р. Ренеријус вели како су град основали Срби- Сораби чије је име изведено из, као и у случају Птолемејевих, сарматских Срба из Азије: „Vandalos peciculiare Soraborum nomen habuise, cuius derivatio a Serbis, quorum Ptolemaeus meminit sub Ѕarmatis populis in Asia“. О Србима, као о народу Вандала, говоре бројне студије, лексикони и граматике током XVII i XVIII века: Didascalia seu Ortographia Vandalica, Enchiridion Vandalicum, Lexicon Vandalicum, Rudimenta Grammaticea Sorabo- Vandalicae Idiomatis Budissinatis (…) дефинишући језик као српско- вандалски.
Амазонке се, кроз митове, помињу у вези Скита; са њима су изродиле народ Сармата. Њихов одлазак са Вандалима, чак на Балтик, део је сличних легенди које су приповедали суштински слични народи скито-сарматског стабла. Ако, овоме, додамо заједничку митологију и обичаје, лична имена (углавном сарматска и словенска), топониме и сродан језик, уверићемо се да сврставање Вандала у племена Германа једноставно НИЈЕ ТАЧНО. Жене, као код Сармата, биле су изједначене са мушкарцима, заједно учествујући у борбама. Владала је нека врста гинекократије. Вандали су се спаљивали, имајући сличне погребне обичаје као Сармати.
До сврставања Вандала међу германска племена је, можда, дошло због њихове идентификације са Херулима: они су, половином трећег века, били део готске групе на Балтику и Грчкој, нападајући Византију. После су се вратили и, по писању Прокопија, дошли на територију данашње Немачке населивши се близу Гета. Можда забуна идентификације Вандала и Херула долази од самог имена ових других које није име племена, већ назив за вандалску ратну аристократију (/х/ерулес, еарлс). Не треба сметнути са ума да нити једна англо- саксонска, франачка или скандинавска хроника, не помиње племе Херула.
Водећи богови Вандала били су Радогост, Световид, Триглав и Шива (Зизиелиа, Живана). Сви они су имали своја светилишта и кипове. Митологија Вандала помиње још Белбога и Црнбога, али они нису имали идоле. Поред ових богова, веровали су у разна провиђења и виле. Свештеници су им били ДРУИДИ. Цезар потврђује да Германи немају друиде док Тацит, неколико пута, помињући вандалске свештенике, каже да има неких који нису следили друидске доктрине. Попут Словена, градили су храмове од дрвета и имали своја централна светилишта. Христијанизовани су релативно рано, у петом веку, за време боравка у Панонији – примили су Аријево учење, изузетно проширено на територији ондашње Србије.
Остала је записана молитва (подага) на вендско- вандалском језику, у латинској транскрипцији: „Nos holga Wader, tu toy shi*s wa nebiogan. Sijunta woarda tugi geima. Tia rick komma. Tia villga Schingot koke nebisgan kok kak nioseme. Noeosi viose danneisna styeiba doi nam dai. Un wittedog nom noge gyreis tak moi wittegime nossem gresnarim. Ny brig gog nos ka waroikome tay loccay nos mit wissokak. Chundak“.
По легенди, епонимни отац Вандала- Венда основао је, у области Макленбурга, следеће градове: Густров (главни град), Љубић, Грабово (на реци Елби), Пархим (познат по идолу бога од чистог злата), Домић, Иванак, Кривић, Бојкоград (у близини се налазио манастир Драгун, на реци Бојка), Гнојан, Рибницу (јако утврђење на реци Рекеници), Тесин, Староград и Стрелић.
Вандали се први пут, опширније, помињу у вези њиховог учешћа у Маркоманским ратовима; борили су се, раме уз раме, са Маркоманима и Квадима против Римског Царства, за време Марка Аурелија и Лукијуса Вара. Вандали продиру у Панонију али их, на њиховом путу, зауставлја громовита легија, предвођена преторијанцем Фуријусом Викторијусом. Нападачи су се морали повући назад, преко Дунава. Иначе, ова легија је била саставлјена од хришћанских бораца. 271.г. историја бележи Аурелијев рат против Вандала. Савезници су им били Луги и Франци. Луги су били племе Лужичких Срба састављено од Мугилона и Сибина.

Успели су да упадну у Галију и отпочну пљачку. Четири године касније, императору Пробу је успело да их избаци из римских провинција и тешко порази на Рони, приликом њиховог преласка на другу обалу. 336.г. вандалски краљ Исмар освојио је Кимбрију, користећи сукоб Данаца и Швеђана. Ову територију ће задржати у свом поседу, плаћајући данак данском краљу Јармериху. Кимбри се селе и насељавају у северној Италији, у брдима између Вићенце, Вероне и Трента.

 

Радогостов рат против Рима

Пола века касније, око 388.г. долази до велике сеобе Вандала под краљем Радогостом I. Он је предводио 200000 бораца; иза ове велике армије, кретала се непрегледна колона натоварених теретних кола, са женама и децом, праћена стадима стоке. Укупно је, на пут, кренуло око 400000 лјуди. Радогостовој армији супроставио се војсковођа Стилих, Вандал по оцу и Римлјанин по мајци. Ево шта о томе каже Томас Најџент у Историји Вандала: „Стилих је био генерал под Теодосијем Великим; оженио је Серену, кралјеву нећаку. Пре тога је имао жену Клецију из племена Хуна, што беху приспели на Танаис (Црно море). Ускоро, Теодосије допушта да Стилих буде гувернант његовом сину Хонорију. Стилих је био храбар и успешан човек – умео је држати ствари под контролом, али га је уништила властита амбиција. Одржавао је тајну кореспонденцију са Готима, спремајући свога сина Еухерија да једног дана постане император. Када су његове нечасне намере биле откривене, Хозроје га погуби“. У стварности, било је мало другачије. Стилих је имао изванредних почетних успеха против Вандала, успео је да погуби Радогоста али касније, лоше повучени тактички потези, довели су до побуне његовог противника генерала Олимпија; погубљен је 408.г. у Равени.

Под Корзиком, предвођени Радогостовим сином и Годегисалом, Вандали наставлјају рат против Рима. Годегисал је успео да састави моћну армију; придружили су јој се Бургунђани, Алани и Свеви. 406. године, здруженом акцијом, су се пробили у Галију; римска провинција биће у потпуности освојена за непуне четири године, до 409/10.г. На територији Галије, Вандали формирају неколико кралјевстава. Бургундским руководе Вандали из кнежевских породица, Галицију заузимају Свеви и део Вандала. У Шпанији су Свеви успели да одрже своје краљевство све до 590.г. када су, коначно, уништени од Гота. Лузитанију добијају Алани, Беотику Силинге, једно од вандалских племена; Андалузија, такође, припада Вандалима. Ову покрајину освајачи назваше по себи – Вандалузија. Готи склапају уговор са Хоноријем и нападају аланско- вандалске поседе у Шпанији. У овим сукобима прво ће главу изгубити алански кралј Атаксије. Алани се ставлјају под заштиту Вандала и, од тог времена, имају заједничке кралјеве из вандалске кралјевске лозе. Потиснути Готима, Вандали и Алани прелазе у Африку где оснивају кралјевство под изузетно способним војсковођом Гензерићем и његовим братом Гундерићем 429.г. Њихова имена су познатија у немачкој транскрипцији као Гензерих и Гундерих. У Африку долази око 130000 лјуди, тек трећи део оних што кренуше у сеобу, две деценије раније. По Идатијусу, Гундерић је нагло умро 428.г. уништен од злодуха јер је отео цркву од православних и поклонио је аријанима; нешто пре овог догађаја убијен је његов син Гундамунд“.

Са одлично опремљеном армијом од 80.000 људи, предвођеном са 80 генерала, Гензерић је освојио Картагину 439.г. После, редом, падају Сардинија, Корзика и Балеари. 455.г. опљачкао је  Рим. За то му је требало пуне две недеље.

Краљ Вандала умро је у дубокој старости 477.г. Наследио га је син Хуновик. Он ће се оженити Еудоксијом кћерком императора Валентијана. После њега владају Гунтамунд (496), изабран гласовима већине аристократа; владао је свега неколико месеци. Следе Тарасмунд (496), Хилдерик (523), Јустинијанов пријателј и, Гилмер (527), последњи вандалски краљ краљевства у Африци. Јустинијан је послао војсковођу Велизара са 10.000 коњаника и 5000 пешака, да преузме Краљевство Вандала. Велизара, у чијој пратњи је био историчар Прокопије, дочекују отворене капије Картагине. Једини отпор покушао је да пружи војсковођа Цацо али је убијен недалеко од главног града. Гилмер је, на броду напуњеном до врха разним драгоценостима, покушао да побегне у Шпанију али га је у томе спречио војсковођа Фарас.
Ево како о томе приповеда Прокопије: „Гилмер је замолио Фараса да му да три ствари: кришку хлеба, сунђер и харфу. Прву да утоли глад, другу да обрише сузе са образа, трећу да ублажи тугу. Фарас му обећа да ће њему и његовој породици изаћи у сусрет и узети их у заштиту ако му Гилмер поклони неко имање и произведе га у патриција. Гилмер је пристао и Фарас се, са њим и његовом породицом, директно вратио у Канстантинополј где је, заједно са краљем Вандала, обученим у пурпур и сва краљевска знамења, учествовао у величанственом дочеку и процесији. Гилмер је рекао Јустинијану: Vanitas vanitatem et omnia venitas (О таштино над таштинама, све таштина је), а овај му је поклонио имање у Галицији, где је Гилмер живео са породицом све до своје смрти“.

 

Na przykład Maur Orbini pisze, że tak Wandale, jak Getowie, Gotowie, Wizygotowie lub Gepidzi to Słowianie: z tego samego narodu słowiańskiego ”. Nieco dalej Orbini jest jeszcze bardziej zdecydowany: „Oni, Wandale, byli narodem z językiem słowiańskim”.
♦
Bogowie Wandali

Biorąc pod uwagę, że zarówno dla Orbiniego, jak i dla Popa Dukljanina, Słowianami (Sklavi) byli Serbowie, Wandalowie byliby zatem znaczną częścią plemienia serbskiego lub słoweńskiego. Tytuł pracy Orbiniego Regnum Sclavorum nawiązuje do serbskiego królestwa. Przekazując ideę zmieszania się teutońsko-słowiańskiego M. B. Latimi mówi: „Ponieważ Vici, Wudorowie i inne plemiona słowiańskie sprzymierzone z Wandalami sarmackimi często najeżdżały ten obszar dawnego kraju wandalskiego, język niemiecki został więc zepsuty, a Wandea zakorzeniona i zmieszana z Niemcami, pozostającymi tam i wciąż żyjącymi. Dla historyka Steinbergera, Sarmaci, Wandale i Słowianie-Wendy to jeden naród, oraz Słowianie to popularna nazwa Wandali, tj .: „Wandale, którzy są po prostu nazywani Słowianami”. W Kronice miasta Marseburg, N. Volrab mówi: „Wendy z Scytii znane są jako Wandale”.
W The History of Maisen, R. Renerius mówi, że miasto zostało założone przez Serbów-Sorabów, których nazwa pochodzi, jak w przypadku Ptolemeusza, od sarmackich Serbów z Azji: „Vandalos peciculiare Soraborum nomen habuise, cuius pochodna a Serbis, kworum Ptolemaeus meminit sub Ẑarmatis populis w Azji”. Liczne badania, leksykony i gramatyki mówią o Serbach, jako o ludzie Wandali w XVII i XVIII wieku: Didascalia seu Ortographia Vandalica, Enchiridion Vandalicum, Lexicon Vandalicum, Rudimenta Grammaticea Sorabo-Vandalicae Idiomatis Budissinatis.
Amazonki poprzez mity są wspomniane w odniesieniu do Scytów; razem z nimi stworzyły one (zrodziły) lud Sarmatów (Z Syrej Mati Mazońskiej zrodzeni CB). Ich odejście z Wandalami, nawet nad Bałtyk, jest częścią podobnych legend opowiadanych przez zasadniczo pokrewne narody z drzewa scytyjsko-sarmackiego. Jeśli dodamy do tego powszechną mitologię i zwyczaje, nazwiska (głównie sarmackie i słowiańskie), toponimy i pokrewieństwo języków, upewnimy się, że klasyfikacja Wandali w plemionach germańskich jest po prostu NIE prawdziwa. Kobiety, podobnie jak u Sarmatów, były na równi z mężczyznami, uczestnicząc razem z nimi w walkach. Panowały u nich rządy ginekokracji. Wandale spalali zmarłych, mając podobne zwyczaje pogrzebowe jak Sarmaci.
Klasyfikacja Wandali wśród plemion germańskich mogła wynikać z ich identyfikacji z Herulami: w połowie trzeciego wieku byli częścią grupy Gockiej nad Bałtykiem i w Grecji, najeżdżając Bizancjum. Następnie wrócili i, według Prokopa, przybyli na terytorium dzisiejszych Niemiec, osiedlając się w pobliżu Getha. Być może zamieszanie związane z identyfikacją Wandalów i Herulów pochodzi od samej nazwy tych drugich, która nie jest nazwą plemienia, ale nazwą Wandalskiej Arystokracji Wojennej (/ h / erules, hrabia) (nie komentuję tej etymologii CB). Nie należy mylić tego, że żadna kronika anglosaska, frankońska ani skandynawska nie wspomina o plemieniu Herulów.
Głównymi bogami Wandalów byli Radogost, Svetovid, Triglav i Shiva (Zizielia, Zivana). Wszyscy mieli własne świątynie i posągi. W mitologii Wandali wspomniano więcej o Belbogu i Czarnobogu, ale nie mieli oni posągów. Oprócz tych bogów wierzyli w różne opatrzności i wróżki. Ich kapłani byli DRUIDAMI (drzewidami CB). Cezar potwierdza, że ​​Germanie nie mają druidów, a Tacyt, kilkakrotnie wspominając o kapłanach Wandali, mówi, że są tacy, którzy nie przestrzegali doktryn druidów. Podobnie jak Słowianie, budowali świątynie z drewna i mieli swoje centralne świątynie. Zostali schrystianizowani stosunkowo wcześnie, w V wieku, podczas pobytu w Panonii – otrzymali nauki aryjskie, niezwykle rozpowszechnione na terytorium ówczesnej Serbii.
Modlitwa w języku Vendyjsko-Wandalskim w łacińskiej transkrypcji: „Nos holga Wader, tu toy shi * s wa nebiogan. Siunta woarda tugi geima. Tia Ric Comm. Tia villga Schingot koke nebisgan kok kak nioseme. Noeosi viose danneisna styeiba doi nam dai. Un wittedog nom feet gyreis tak moi wittegime nossem sinnerim. Ny brig gog nos ka waroikome tay loccay nos mit wissokak. Chundak ”.
Według legendy, tytułowy ojciec Vandal-Wend założył w rejonie Mecklenburga następujące miasta: Gustrov (stolica), Ljubicz, Grabovo (nad Łabą), Parhim (znany z idola boga wykonanego z czystego złota), Domic, Ivanak, Krivic, Bojkograd (w pobliżu był klasztor Dragun nad rzeką Bojka), Gnojan, Ribnica (silny fort na rzece Rekenica), Tesin, Starograd i Strelić.

Po raz pierwszy wspomniano o Wandalach o ich udziale w wojnie z Markomanami; walczyli ramię w ramię z Markomanami i Kwadami przeciwko Imperium Rzymskiemu za czasów Marka Aureliusza i Lucjusza Vara. Wandale przedostają się do Panonii, ale zostają zatrzymani przez mocny legion dowodzony przez Pretorianina Furiusa Victoriusa. Atakujący musieli wycofać się przez Dunaj, legion ten składał się z chrześcijańskich bojowników. W 271 roku historia odnotowuje wojnę Aureliańską przeciwko Wandalom. Ich sojusznikami byli Lugiowie i Frankowie. Lugowie byli plemieniem Łużyckich Serbów, złożonym z Mugilonów i Sibinów.
Udało im się zaatakować Galię i rozpocząć najazd. Cztery lata później wyprawa cesarska zdołała wypchnąć ich z prowincji rzymskich i zadać poważną porażkę na linii Rodanu, gdy przeszli na drugi jego brzeg.
W 336 roku Wandalski król Ismar podbił Cymbrię, wykorzystując konflikt między Duńczykami a Szwedami. Zachował to terytorium w swoim posiadaniu, oddając hołd duńskiemu królowi Jarmerihowi. Cymbrowie wynoszą się i osiedlają w północnej Italii, na wzgórzach między Vicenzą, Weroną i Trydentem.

Wojna Radogosta z Rzymem

Pół wieku później, około 388 AD. pod wodzą króla Radogosta I zaistniał wielki ruch wśród Wandalów. Poprowadził on 200 000 wojowników; za tą wielką armią stała ogromna kolumna załadowanych wozów, z kobietami i dziećmi, a za nimi stada bydła. Łącznie podróż odbyło około 400 000 osób. Armia Stilicha, Wandala z ojca i Rzymianina z matki przeciwstawiła się armii Radogosta. Oto, co Thomas Nigent mówi w Historii Wandali: „Stylicho był generałem za Teodozjusza Wielkiego; poślubił Serenę, siostrzenicę króla. Wcześniej miał żonę, Klecię, z plemienia Hun, która przybyła do Tanais (Morze Czarne). Wkrótce Teodozjusz pozwala Stylicho być chrzestnym swojego syna Honoriusza. Stilicho był odważnym i odnoszącym sukcesy człowiekiem – był w stanie kontrolować wszystko, ale został zniszczony przez własne ambicje. Utrzymywał tajną korespondencję z Gotami, przygotowując swego syna Euhera, aby pewnego dnia został cesarzem. Kiedy ujawniono jego bezbożne zamiary, Hozroj go stracił. ” W rzeczywistości było trochę inaczej. Stilicho odniósł początkowe sukcesy przeciwko Wandalom, udało mu się zabić Radogosta, ale później słabe ruchy taktyczne podczas wycofywania się doprowadziły do ​​buntu jego przeciwnika, generała Olympiusa; został stracony w 408 roku w Rawennie.
Pod Korsikom (??? CB), pod wodzą syna Radogosta i Godegisala, Wandale kontynuują wojnę z Rzymem. Godegisalowi udało się zgromadzić potężną armię; dołączyli do niej Burgundowie, Alani i Suevi.
W 406 r., wspólnie działając, dotarli do Galii; prowincja rzymska została w pełni podbita w mniej niż cztery lata, do 409 / 10 roku. Na terytorium Galii Wandale tworzą kilka królestw. Burgundami rządzą Wandale z książęcych rodzin, Galicja jest okupowana przez Słewów i część Wandali.
W Hiszpanii Słewom udało się utrzymać swoje królestwo do 590 r. kiedy w końcu zostali zniszczeni przez Gotów. Lusitania otrzymuje Alanów, Beocja Silingów (Ślęgów CB) jedno z plemion Wandali; Andaluzja należy również do Wandali. Sami nazywali tę prowincję jako zdobywcy – Wandaluzją.
Gotowie zawierają umowę z Honoriuszem i atakują posiadłości Alanów-Wandali w Hiszpanii. W tych konfliktach pierwszy traci głowę król Alanów Ataksja. Alani (Halani, Golemi, Goljadź Litewsko-Białoruska, Goł-ljudi (Wielcy) skąd Galicja Małopolska identycznie nazwana jak Galicja Zachodnioeuropejska, znani też jako Halisii, Halizjowie u Herodota, od nich też Gołęszyce [Goło-Lęgowie Śląscy] pod Cieszynem CB) zostają objęci ochroną Wandali i od tego czasu mają wspólnych królów z linii królewskiej Wandali. Uciskani przez Gotów, Wandale i Alanowie przeprowadzają się do Afryki, gdzie w 429 roku ustanawiają królestwo pod władzą niezwykle zdolnego księcia Genzerica (Gęsiorzyka/Gęsioryka/Gęsiorka/Gęzeryka – później imię znane jako Geisa-Gejza??? CB) i jego brata Gunderica (Gunderyka/Gąderyka/Gundy – wygląda to na parę kagan i kaganbog, gdzie Gąda (Gąde-ryk) jak w gądźbie [muzyce i zaśpiewie wierzeniowym/obrzędowym oraz w sztuce, pierwotnie uświęconej, wyłącznie sakralnej gudobie/hudobie – hudoba i hudobnik hudożnik – w języku czeskim czy rosyjskim], jak w gątyna – gontyna -świątynia, godyna i Godowie – bogowie CB). Ich nazwiska są lepiej znane w niemieckiej transkrypcji jako Genzerich i Gunderih. Około 130 000 osób przyjeżdża do Afryki, zaledwie jedna trzecia z tych, którzy migrują, dwie dekady wcześniej. Według Idatiusa Gunderic zmarł nagle w 428 r. opętany przez demony, ponieważ okradł kościół prawosławny i podarował go Aryianom; krótko przed tym wydarzeniem zginął jego syn Gundamund (Gundamąż/Gądomąż/Gądomenż??? CB). ”
Dzięki dobrze wyposażonej armii 80 000 ludzi, dowodzonej przez 80 generałów, Genzeric podbił Kartaginę 439. Potem upadają Sardynia, Korsyka i Baleary.  W 455 roku ograbił Rzym. Zajęło mu to pełne dwa tygodnie.
Ten król Wandalów zmarł w roku 477. Jego następcą został jego syn Hunowik. Poślubi Eudoxię, córkę cesarza Walentyniana. Po nim rządził Guntamund (496), wybrany głosami większości arystokratów; rządził tylko przez kilka miesięcy. Następnie Tarasmund (496) (Trasmund lub Tarasmund, być może po prostu Taras, czyli Tarasmąż – imię pochodzenia greckiego, zesłowiańszczone lub zniemczone CB), Hilderick (523) (Hołderyk CB?), przyjaciel Justyniana i Gelimer (527), ostatni wandalski król królestwa w Afryce (Gelimier, Gelimierz/Żelimier ??? CB).
Justynian wysłał dowódcę armii, Velizara (Belizariusza – Białozora, wodza pochodzenia Słowiańskiego CB), z 10.000 kawalerii i 5.000 piechoty, aby przejął Królestwo Wandali. Velizara/Belizariusza, w zapisach historyka Prokopa z Cezarei, witają otwarte bramy Kartaginy. Jedyny opór, starał się stawiać generał Caco, ale został zabity niedaleko stolicy. Gelimer, próbuje uciec do Hiszpanii z różnymi kosztownościami, ale dowódca wojskowy Faras temu zapobiegł.
Oto, jak opowiada Procopius: „Gelimer poprosił Farasa, by dał mu trzy rzeczy: kromkę chleba, gąbkę i harfę. Pierwsze gasi głód, drugie ociera łzy z policzków, trzecie łagodzi smutek. Faras obiecuje mu, że on i jego rodzina spotkają się z ochroną, jeśli Gelimer zwróci zagrabioną własność. Gelimer zgodził się, a Faras wraz z nim i rodziną wrócił bezpośrednio do Konstantynopola, gdzie wraz z Wandalskim Królem, ubranym na fioletowo i z wszystkimi królewskimi insygniami, uczestniczył we wspaniałym powitaniu i procesji. Gelimer powiedział do Justyniana: Vanitas vanitatem et omnia venitas (Marność nad marnościami i wszystko marność), a ten przekazał mu posiadłość w Galicji, gdzie Gelimer mieszkał z rodziną aż do śmierci.

źródło: https://vesna.atlantidaforum.com/?p=4881

 

Podziel się!