Шема српских и словенских божанстава, митолог Сретен Петровић

Schemat bogów serbskich i słoweńskich, według badacza mitologii  Serbów Sretena Petrowicza. Opracowanie nie ma charakteru rodzimowierczego i religijnego, lecz jest próbą spojrzenia naukowego, okiem  filozofa i kulturologa.

Ta serbska próba uporządkowania  panteonu bogów Wiary Przyrodzonej grzeszy przede wszystkim niespójnością i dużymi brakami wiedzy o całym Słowiańskim Panteonie, ale nie jest ona opisana jako próba odtworzenia Kręgu Bogów Słowian, a jedynie próba uporządkowania tego co przechowali Serbowie i Słoweńcy. Ponieważ do tej pory prezentowaliśmy dokonania różnych ludów Królestwa Sis w dziedzinie mitologii, a z Serbii i Południowej Słowiańszczyzny wciąż mieliśmy niewiele, prezentuję tę ciekawą próbę. Zaskakuje ona innym, centralnym, widzeniem postaci Matki Ziemi. Lokuje wszystkie inne postacie bogów jakby w Aspekcie centralnej pozycji Ziemi, czyli przedstawia Wszechświat Sił dookoła Ziemi oddziałujących na nią. Ciekawa praca z 1999 roku a więc opublikowana wtedy, kiedy moja Mitologia Słowiańska – Księga Tura. Ten sam rok.

Niestety nie mam czasu tłumaczyć w tej chwili z serbskiego, ale może w grudniu będę miał go trochę więcej.

Mamy tutaj ciekawie ułożony Dolny i Górny Świat w stosunku do Ziemi, także Czarnoboga i Białoboga na właściwej osi, ale nie ma równowagi między górnym a dolnym Światem. Są też właściwie rozlokowani Bogowie Kiru – czyli Stron, Pór i Kierunków – Wiosna, Lato, Jesień Zima. Jest też trochę chaosu.

CB.

Veles, by N. Aleš

„Прошета се свети Ђурђе,
Ђурђевдане, дане,
Наш вељи Триглаве,
Низ хубаво равно поље”
(Милојевић, 1875: бр. 198).

Also one of the main atributes of god Veles was bear.
Maybe eastern Slavic folklore would provide us more information about this Perun/Veles subject, but I couldn’t find it.

„Световид, Перун, Коледо, Велеш, Белбог, Правовид, Купало, Радогост, Давор, Црнобог, као и две богиње: Жива и Живана – унуке Баба Јаге. У овом набрајању недостају Дажбог, Хорс, Рујевит, Јаровит и Водан, бар када је реч о батерији богова који се срећу на јужнословенском и, делом, источно словенском митолошком простору. У намери да прегледно, систематски изложимо древни српски, односно словенски пантеон, показује нам се следећи поредак.
а) Триглав, Тројан и Трајан, код једних, односно Световид или Сварог, код других Словена: као универзална божанства словенског пантеона, практично заокружују вертикални и четвороделни модел света. Другачије речено, они припадају и хтонично-лунарном, али и соларно-небеском систему, обухватајући, истовремено, и свет живота (Lebenswelt), али и подземни свет. Њихове деривације, боље речено, митолошке еманације су, према томе, и божанства соларног али и лунарног карактера.
б) Одмах затим, следе божанства која припадају пролећно-летњем, али и божанства из јесење-зимског циклуса. Тако се годишњи циклус, односно Сунце, разлаже на: 1. пролећно Сунце или младо Сунце – у лику Сварожића; 2. летње Сунце у лику Купала; 3. јесење Сунце у лику Месеца, и 4. зимско у форми Коледа.
в) Носећи стубови или генерално-опште периодичне митолошке фигуре су: 1) у систему пролећно-летњег циклуса: Дажбог, Перун и Белбог – који представљају општа божанства соларног циклуса, којима припадају и женски митолошки ликови земаљског простора: Суђенице и Мокоша.
Када је реч о амбивалентном мушком лику Волосу/Велесу, кога сам, упркос настојањима бројних истраживача који у њему виде хтонско биће, ипак укључио у соларни поредак богова, треба, са историјско-еволутивне тачке посматрања, казати да он носи у себи и преостатке и потенцију хтоничног, зимско-јесењег циклуса. Стубови, носеће митолошке фигуре 2) јесење-зимског циклуса су Црнобог, негде је то Моран/Морана – Водан.
г) Седам месеци чини тзв. пролећно-летњи циклус (од марта до септембра), а пет осталих месеци чини јесење-зимски циклус (од октобра до фебруара). Најважнија појединачна мушка божанства „пролећно-летњег, соларног циклуса”, или божанства неба, која припадају тзв. космогонијској структури, поред наведених, у српској митологији су: Велес, Световид, Правда, Јарило, Хорс, Рујевит и Радигост. У томе циклусу, нацрти божанстава антрополошке структуре, али женске провенијенције налазе се: Весна, Лада и Жива, односно у другом реду: Девица, Пољеља и Љеља. Световида као и Сварога посматраћемо засебно, будући да је овде реч о врховном божанству Балтичких Словена, односно Источних Словена, иако и код нас у фолклору и топонимији постоје видни трагови о њиховом присуству. Наш систем, пре свега, одговара модификованом поретку, приближно важећем за јужнословенски митолошки круг. Ломјањски такође сматра да је „Сварогов култ био старији и општији код Словена”, тачније, да је био општесловенско божанство, додајући да се култ „Перуна развио у каснијој етапи, и то само код Источних Словена, одакле је пренет на Балкан” (Ловмј.,1996:1б1). Дакле, Перун је напросто трансформација древнијег Свароговог култа, који је обликован у специфичним културно-историјским условима појединих словенских митологија.
Важна појединачна мушка божанства „јесење-зимског”, „лунарног циклуса” или зимског Сунца – опадајуће моћи, поред Старог Бадњака, односно Коледа и Црнобога, као општих или носећих стубова читавог периода, за поједина раздобља јесу: Поревит, Давор, Водан (или Моран), Подзвижд и у врло условном смислу Нави. Из истог циклуса, посебна божанства антрополошке структуре – женског типа, поред Бабе и Баба Јаге – као општих, носећих стубова, јесу: Русалке, Морена и Прпруша.”

Сретен Петровић, СРПСКА МИТОЛОГИЈА, СИСТЕМ СРПСКЕ МИТОЛОГИЈЕ, I књига, стр. 107-108, 1999. године.

*Испод шеме писац је ставио:”Шему сам направио према расположивом јужнословенском материјалу”.

Siergiej Panasenko – Wodo, Pan Mórz, Władca Mórz (obraz z kolekcji rosyjskiego Muzeum Mitologii Słowiańskiej, które tworzy się z dzieł współczesnych malarzy[np. Olszanskij, Korolkow, Panasenko i inni] i tych malarzy historycznych w tej chwili w Rosji, w Tomsku – otwarte w roku 2007)

Др Сретен Петровић (рођен 1940. године у Сврљигу) је српски културолог и научник, редовни професор Филолошког факултета у Београду.

Биографија

Сретен Петровић рођен је 1940. године у Сврљигу. Студирао је филозофију на Филозофском факултетету у Београду. Од 1969. године ради на Филолошком факултету у Београду, где 1982. године добија звање редовног професора. Предаје Културологију, Увод у естетику и Културну историју Срба. Докторску титулу добио је 1971. године за тезу о Шелинговој естетици, митологији и филозофији. Као гостујући професор предавао је и на Љубљанском универзитету (1975 — 1978), на Филозофском факултетету у Нишу (1971 — 1981), на Филозофском факултетету у Београду, као и на Факултетету драмских уметности у Београду, где је од 1985. до 1988. предавао Естетику. Члан је AICA, главни и одговорни уредник часописа Етно-културолошки зборник, члан редакције Речника појмова из ликовне уметности при САНУ.

За свој научни рад добио је признања: Веселин Маслеша у Сарајеву 1989. године, награду Савеза југословенских издавача 1989. године, Лаза Костић у Новом Саду 1997. године. Досада најзначајним његовим делом сматра се Културологија, издата у Београду 2000. године.

Из области антропологије, културологије и митологије

• 1991. Култура и уметност. Ниш: Просвета
• 1992. Митологија, магија и обичаји. Културна историја Сврљига, I. Ниш: Просвета
• 1993. Митологија раскршћа. Ниш: Просвета
• 1993. Увод у културу Срба. Ниш: Просвета
• 1995. Митологија – Култура – Цивилизација. Београд: Чип штампа / Лела
• 1997. Култура и цивилизација. Београд: Лела
• 1997. Митологија Срба. Ниш: Просвета
• 1999. Систем српске митологије. Ниш: Просвета
• 2004. Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу. Београд: Народна књига
• 2006. Успон Сврљига између два светска рата 1919-1941. Сврљиг: Етно-културолошка радионица

[kliknij]

Nikołaj Fomin – Boginka Leśnica Gołubika, czyli Boginka Czarna Jagoda –  z Kolekcji tegoż Muzeum

Nie przytaczamy innych prac autora na tematy estetyki i inne pokrewne.