Srbski.weebley.com: Nebojša Ozimić – Najstarsze wspomnienie Serbów na antycznych mapach Półwyspu Bałkańskiego

Opublikowano przez
Najstarsze wspomnienie Serbów na antycznych mapach Półwyspu Bałkańskiego
nadesłał Jarosław Ornicz
НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА на античким картама Балканског полуострва
Najstarsze wspomnienie Serbów na antycznych mapach Półwyspu Bałkańskiego
О проблему најранијих помена Срба на Балканском полуострву као и о њиховом наводном досељавању на просторе око Дунава у VI. столећу, било је много говора и различитих интерпретација које најчешће нису кореспондирале са историјским подацима. Задатак овог рада је да покуша да утврди најраније помене Срба на просторима Балканског полуострва у ужем смислу.
W sprawie najwcześniejszych wzmianek o Serbach na Półwyspie Bałkańskim, a także ich rzekomego przybycia nad  Dunaj w VI wieku było wiele wypowiedz i różnych interpretacji, które najczęściej nie korespondowały z danymi historycznymi. Celem tego artykułu jest próba określenia najwcześniejszych wzmianek o Serbach na Półwyspie Bałkańskim w wąskim znaczeniu.

 

Најпре треба нагласити чињеницу коју наводи Константин Јиречек да се етноним Словен среће на просторима Балкана тек у VI. столећу[1]. Он чак наглашава за име Словен да “то име, за тај народ, није било у употреби пре VI. века. А до VI. века под тим именом (Словени) код суседа на западу и на југу свуда је познато.“[2] Кога онда антички писци, а са њима и картографи, идентификују на простору Балкана? Који су то народи које ће генерално касније прозвати Словенима? Јиречек на ова питања даје делимично одговор тврдећи да су “Словени раније били познати као Венеди, Винди, Анти и Скити“[3]
Przede wszystkim należy podkreślić fakt jaki nakreślił  Konstantyn Jireczek , że ten etnonim Słowian spotka się na obszarze Bałkanów tylko w VI. [1]. On nawet podkreśla że określenie „Słowianie” jako miano dla tego ludu nie było używane przed VI. wiekiem. A od VI. wieku pod tą nazwą (Słowianie) są znani wśród sąsiadów na zachodzie i południu.”[2] Kogo zatem antyczni pisarze, a wraz z nimi kartografowie, identyfikują na Bałkanach? Jakich ludzi na ogół będą nazywać później Słowianami? Јireczek na te pytania daje częściową odpowiedź, argumentując, że „Słowianie byli wcześniej znani jako Venedi, Vindi, Anti i Skiti” [3]
Мавро Орбини наводи да се “из Скандинавије, око 1460. пре Христа, Словени исељавају и шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под различитим именима – Венеди, Словени, Анти, Верли (Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке…“ док на Балкану међу Словене, које сам у свом делу јасно идентификује искључиво као Србе, убраја и Илире, Трачане, Споре, Росолане, Рашане.[4] На истом делу Орбини идентификује као Србе Енете, Трачане, Ските, Дарданце, Венде, Анте и Споре.[5]
Mauro Orbini stwierdza, że „ze Skandynawii, około roku 1460 p.n.e., Słowianie migrują i rozprzestrzenili się na nieskończoną Sarmację, występując pod różnymi nazwami – Venedi, Słowianie, Anti, Werli (Eruli), Alani (Masageti), Hiri, Skiri, Sirbi , Dake … „, podczas gdy na Bałkanach wśród Słowian, których wyraźnie identyfikuje wyłącznie jako Serbów, ujmuje Ilirów, Traków, Sporów, Rosolanów, Raszan. [4] W tej samej sekcji identyfikuje Orbini jako Serbów Enetów, Traków, Skitów, Dardanów, Wendów, Antów i Sporów [5].
Навешћемо само неке од познатијих картографа из периода I. – IV. столећа који су у својим радовима оставили податке о распростирању Срба широм како Балканског полуострва, тако и тада познатог насељеног света.
Wspomnimy tylko niektórych wybitniejszych kartografów z okresu I – IV. wieku, którzy pozostawili w swoich pracach informacje o rozprzestrzenieniu się Serbów na całym Półwyspie Bałkańskim i znanym wówczas zamieszkałym świecie.
ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ
Плиније Старији (1.столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он на Балканском полуострву проналази место Сербинум[6] (Serbbinum) у Панонији, Вендум (Vendum) на горњој Драви као и Серретес (Serretes) и Осерриатес (Oserriates) на Сави. Томо Маретић поводом Плинијевих Венета око Висле каже да је “сасвим сигурно да Плинијеви Венеди значе само један огранак славенског народа“.[7]
Pliniusz Starszy
Pliniusz Starszy (I w. p.n.e.) zachował wiele toponimów związanych z Serbami i ich osadami. Tak więc, na Bałkanach znajdzie miejsce Serbinum [6] (Serbbinum) w Panoniji, Vendum (Vendum) w górnej Dravi jako Serretes (Serretes) i Oserriates (Oserriates) w Savi. Tomo Maretić nawiązując do pliniuszowych Venetów wokół Wisły mówi, że „jest pewne, że Wenedzi z Pliniusza stanowią tylko jedną z gałęzi narodów słowiańskich. „[7]
Поред локализације Венета око Лоаре у Галији, јасно је да о Венетима у Горњем Јадрану – укључујући провинцију Венетиа са главним градом Венецијом представља сербску насеобину.[8]
Oprócz lokalizacji Wenetów wokół Loary w Galii, jasne jest, że Wenecjanie znad Górnego Adriatyku – w tym z prowincji Wenecji ze stolicą w Wenecji – reprezentują serbskie osadnictwo. [8]
Са своје стране, Тацит бележи у делу “Германија“: “Не знам поуздано да ли да Пеукине, Венеде, и Фине убројим у Германе или Сармате“[9]
Ze swojej strony, Tacyt zauważa w dziale „Germania”: „Nie wiem w wiarygodny sposób, czy zaliczymy Peukinów, Venetów i Finów do Germanii czy Sarmacji.” [9]
Па ипак, Плиније је, поред места Сербинос у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Servii) као и Месопотамији[10]. Плиније нам је оставио и сазнање о постојању сербског града на Криму (Сарбакон) као и о насељу Серберион – у које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.[11] Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године.

Niemniej jednak Pliniusz wraz z Serbinos w Panonii udokumentował podobne toponimy na Kaukazie (Servi), a także w Mezopotamii [10]. Pliniusz zostawił nam również informacje o istnieniu serbskiego miasta na Krymie (Sarbakon) i osadzie Serberion – która znajdowała się u ujścia Donu na Morzu Azowskim [11]. Odkrycia Pliniusza i Ptolemeusza zostały wykorzystane w konstrukcji mapy Orteliusa Pannonia i Ilirika z 1590 roku.

ПОМПОНИЈЕ МЕЛА
Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела, римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом “Опис земље“. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе, поред осталих и племена племе Сери (Serri). Овим именом се на много места означавају управо Срби.
POMPONIUSZ MELA
Sto lat przed Ptolemeuszem cennych informacji o położeniu geograficznym Serbów w basenie kaukaskim pozostawił Pomponiusz Mela, rzymski geograf, który 43 lat po Chrystusie napisał pracę w trzech tomach pod tytułem „Opis kraju.” Ta praca przynosi nam wiedzę znacznie starszą niż czasy Meli, a w niej, między innymi, na wschodnim wybrzeżu Morza Czarnego wymieniono plemię Seri (Serri). Tą nazwą w wielu miejscach oznaczano tylko Serbów.
На овом простору још је Херодот одређену планину назвао Monte Serrorum (или, у слободном преводу, Сeрбска планина) а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан. Нешто јужније Херодот наводи још један топоним (Трибалска равница)[12] који упућује на Србе који су дуго времена у различитим изворима називани Трибалима. Многи проучаваоци Херодотовог дела једногласни су у закључку да појам Трибалска равница подразумева Подунавље и Срем[13]. Помпоније Мела помиње и насеље Сербинос/ Сервинос у Панонији.[14]
Na tym obszarze już Herodot pewną górę nazywa Monte Serrorum (lub, w wolnym tłumaczeniu, Serbską Górą) i mogła być ona sytuowana jako dzisiejsza góra Bałkan. Gdzieś na południu Herodot wymienia inny toponim (Tribal Plain- Trybalska Równina) [12] odnosząc się do Serbów, którzy od dawna byli znani w różnych źródłach jako plemiona Tribali. Wielu badaczy dzieła Herodota jednogłośnie stwierdza, że termin „równina Tribalska” oznacza Dunaj i Śrem [13]. Pomponiusz Mela wspomina osadę Serbinos / Servinos w Pannonii. [14]
Занимљиво је да племе Serra – Серба многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у потпуности одговара Плинијевом географском смештању Срба које наводи као Серби – Serrei. Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у “Опису земље“ и Плиније Старији у делу “Исторја природе“, а оба аутора су живела и стварала у I. столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа!
Interesujące jest to, że plemię Serra – Serba znajduje się pomiędzy północno-zachodnim Kaukazem a wschodnimi brzegami Morza Azowskiego, co w pełni odpowiada geograficznemu położeniu Serbów, określanych jako Serbi-Serrei.Tak więc informacje przekazane przez Pomponiusza Melę w „Opisie ziemi” i Pliniusza Starszego w „Historii Natury”, obu żyjących i tworzących w I wieku po Chrystusie, prowadzą nas do wiedzy, że Serbowie byli na terytorium Półwyspu Bałkańskiego i rozprzestrzenili się jeszcze przed Chrystusem!
КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ
Александријски географ Клаудије Птоломеј доноси још богатије картографске приказе сербских насеобина. Стварајући своју карту света средином II. столећа после Христа, Птоломеј се у великој мери ослањао на картографске податке Марина из Тира (100. године после Христа). Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва, наводи топониме несумњиво сербског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Сербинум (Serbinum), на картама Римског царства назван и Сервитиум (Servitium). На овој карти Срби су забележени као Венети. Тако се недалеко од Купе налази насеље Вендум а око данашњег Липљана Венденис[15]. Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе (Serboi) у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и Плиније Старији).
KLAUDIUSZ PTOLOMEUSZ
Aleksandryjski geograf Klaudiusz Ptolemeusz przynosi jeszcze bogatsze kartograficzne opisy serbskich osad. Tworząc własną mapę świata w połowie II. wieku po Chrystusie, Ptolemeusz opierał się głównie na danych kartograficznych Marina z Tyru (100 lat po Chrystusie). Ptolemeusz na swojej mapie, na terytorium Półwyspu Bałkańskiego, wymienia toponimy niewątpliwie pochodzenia serbskiego. Tak więc Serbinum (Serbinum) znajduje się niedaleko dzisiejszego Sisaka, na mapach Cesarstwa Rzymskiego zwanego Servitium (Servitium). Na tej mapie Serbowie są zapisani jako Veneti. Tak więc osada Vendum znajduje się niedaleko Kupy, a dziś jest to Lipnica Wenedzka [15]. Szerzej patrząc, Ptolemeusz według nazwy znajduje Serbów na Kaukazie, co potwierdzają inni kartografowie (Pomponiusz Mela i Pliniusz Starszy).
Јужно од простора данашње Србије и Балканског полуотока , Птоломеј бележи у Мауретанији близу маолазијског града Цезареје сербски град Сербетос – Сербетис. О овом месту писали су Милош Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су Срби са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво[16]. Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот[17] и Диодор Сицилијски[18]. Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера “чудновата“. О њему Диодор још пише: “Тако се површина језера стапа у једно с тереном који га окружује и како више погледом ока не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута“. За ово језеро Птоломеј као да није знао.
Na południe od terytorium dzisiejszej Serbii i Półwyspu Bałkańskiego Ptolemeusz lokalizuje w Mauretanii w pobliżu małoazjatyckiego miasta Cezarei serbskie miasto Serbetos – Serbetis. Miloš Milojević, Sima Lukin – Lazić i Olga Pjanović doszli do wniosku, że Serbowie z tych obszarów Afryki Północnej przenieśli się na Półwysep Iberyjski, Apeniny i Bałkany [16]. Niedaleko tego miasta znajduje się słynne Serbskie Jezioro, o którym opowieść zostawili Herodot [17] i Diodor Sicilian [18]. Opisy tych dwóch pisarzy są identyczne – jezioro ma podłużną formę, a Diodor podkreśla, że głębia jeziora jest „dziwna”. O nim Diodor pisze: „Tak więc powierzchnia jeziora łączy się z obszarem, który go otacza, tak, że nie można jej na oko odróżnić i cała armia, której przywódcy nie znali tego miejsca, zniknęła zszedłszy z właściwej drogi”. O tym jeziorze Ptolemeusz nie miał wiedzy.
Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора град Србицу (Серрбанисса) с тим што је, у немогућности да напише глас – ц , којег у грчком нема, употребио као еквивалент два – сс.
Ptolemeusz zapisuje na swojej mapie na południowo-wschodnim wybrzeżu Morza Czarnego miasto Srbicu (Serrbanissa) z tym, że nie mogąc zapisać głosu/dźwięku – c, którego nie ma u Greków, używał jako odpowiednika dwóch – ss.
Да не постоји ни једна друга сачувана мапа осим Птоломејеве опет би се отворила бројна питања у вези са наведеним топонимима. Јер топоними који упућују на Венде налазе се широм данас познатог света и увек су директно повезани са Србима. Клаудије Птоломеј је под Вендима подразумевао Словене које бележи уз западне обале Балтичког мора док је за Германе уобичајено да Србе називају Вендима, Виндима баш као што ће Германи, само за Србе, постати Немци – они које Срби не могу разумети. Те исте Венде Полибије смешта у приобални појас Јадранског мора, записујући следеће: “Област уз Адрију населило је друго, веома старо племе, зову се Венети и по обичајима и одећи се мало разликују од Келта али говоре, другим језиком.“[19]
Gdyby nie było żadnej innej mapy za wyjątkiem ptolemeuszowej, ponownie pojawiłoby się szereg pytań na temat tych toponimów. Ponieważ toponimy odnoszące się do Vende znajdują się dziś na całym świecie i zawsze są bezpośrednio związane z Serbami. Klaudiusz Ptolemeusz pod nazwą Wenedowie dorozumiewa Słowian, których umieszcza wzdłuż zachodniego wybrzeża Morza Bałtyckiego, podczas gdy Germanie zazwyczaj nazywają Serbów Wende , podczas gdy dla Wendów Germanie, tylko dla Serbów, stali się Niemcami – tymi, których Serbowie nie mogą zrozumieć. Tych samych Wendów Połabskich umieszcza w pasie wybrzeża Morza Adriatyckiego, pisząc następująco: „Obszar u Adrii był zamieszkany przez inne, bardzo stare plemię, zwane Veneti, które poprzez zwyczaj, i ubrania trochę różni się od Celtów i mówią, innym językiem” [19].
ПОЈТИНГЕРОВА МАПА
Ова мапа света је копија једног римског итинерара из III. века после Христа. Нама је позната преко копије из XIII. века, пронађене у бенедиктанском манастиру Тегернзе у Баварској, а име је добила по немачком хуманисти Конраду Појтингеру који се спремао да је објави и први је изнео у научну јавност. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље Понс Сервили. Дуго је покушавано да се ово име објасни грубом етимологијом да је то био пут којим је ишло робље (лат. Сервус, и – роб) као да другим друмовима света није вођено робље па ипак нису добили овакав назив.
Mapa Pointtingera
Ta mapa świata jest kopią jednego rzymskiego planu dróg z III. wieku po Chrystusie. Jest nam znana dzięki kopii z XIII.wieku, znalezionej w klasztorze Benedyktynów w Tegernsee w Bawarii, i została nazwana na cześć niemieckiego humanisty Contera Poettingera, który przygotowywał ją do opublikowania i po raz pierwszy ujawnił opinii publicznej. Ta mapa ma 7 metrów długości i daje nam informację, że koło dzisiejszego jeziora Szkodra (Albania) znajdowała się wioska Pons Servili. Bardzo długo próbowano za pomocą ordynarnej etymologii wyjaśnić tę nazwę , iż była to droga którą szli niewolnicy (łac. Servus i – niewolnik) jakby to innymi drogami świata nie prowadzono niewolników, a mimo to jednak nie otrzymały one tego miana.
На Појтингеровој мапи још је видљиво насеље Венденис на данашњем Косову и Метохији који, заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање.
Na mapie Pointtingera widać jeszcze osadę Vendenis w dzisiejszym Kosowie i Metonii, która wraz z Pons Servil świadczy o wczesnym istnieniu Serbów, tam gdzie dziś stają się coraz mniej liczni.
ПРОЧИШЋЕЊЕ
Свакако да је сваки иоле озбиљнији историчар био упознат са овим подацима јер за њих свако зна. Треба нагласити да се, заправо, овде не ради о непознавању података које смо изнели у врло оскудном обиму, већ о игнорантском ставу припадника једне историјске школе који су сва, па и највиша звања – академика, добили на претпоставци да је јужна скупина Словена населила Балкан у VI. и VII. веку. Иако је нових доказа о још старијој историји Срба, сведоци смо, из године у годину све више, још увек се у уџбеницима деца подучавају нетачности о сеоби народа.
Oczyszczenie 

Z pewnością każdy poważny historyk wiedział o tych danych, ponieważ każdy je zna. Należy podkreślić, że w rzeczywistości nie chodzi o ignorowanie danych, które przedstawiliśmy w bardzo małej skali, ale o ignorancyjną postawę członków szkoły historycznej, którzy wszyscy, nawet ci z najwyższymi tytułami – akademika, przyjęli założenie, że południowa grupa Słowian zasiedliła Bałkany w VI.i VII.w. Pomimo nowych dowodów na jeszcze starszą historię Serbów, jesteśmy świadkami z roku na rok,że dzieci wciąż są nieprawidłowo nauczane o swoim narodzie.

Историјска наука на светском нивоу вапи за поновним ишчитавањем и тумачењем историјских извора и у већини случајева то је проблем који се решава у ходу. Наша национална историја има потребу за најхитнијим могућим резовима јер су Срби, по ко зна који пут, у једној пародичној ситуацији: док се скоро сви народи Европе и света труде да на сваки начин себи обезбеде што дубље историјске корене па макар их и немали, Срби се, са друге стране , одричу добрих 1500 – 2000 година сопствене историје.(Са овим податком се неће сложити многи, мишљења да је сербска прошлост још дубља) На тај начин, сербски народ је себи обезбедио улогу младог народа који куца на врата великих народа очекујући да буде, као такав, од таквих, примљен у Европску заједницу што је само по себи парадокс.

Nauka historyczna na światowym poziomie woła o ponowne czytanie i interpretowanie źródeł historycznych, w większości przypadków jest to problem, który jest do szybkiego rozwiązania. Nasza narodowa historia potrzebuje otwarcia najpilniejszego z możliwych, ponieważ Serbowie, dla tych którzy znają drogę, znajdują się w paradoksalnej sytuacji: podczas gdy prawie wszystkie narody Europy i świata starają się zapewnić sobie jak najgłębsze zakorzenienie w dziejach, chociażby ich nawet nie miały, Serbowie odrzucają swoje 1500-2000 lat historii. (Wielu się z tym nie zgadza,uważa, że serbska przeszłość jest jeszcze starsza), w ten sposób naród serbski „zapewnił sobie” rolę młodszego brata, który puka do drzwi wielkich starych narodów, oczekując, że jako tak „odmłodzeni” zostaną dopuszczeni do Wspólnoty Europejskiej, co samo w sobie jest paradoksem.
Сербској историји и, посебно, сербским историчарима, предстоји једно велико прочишћење како би напокон испливала права историја Срба на видело и била стављена под окриље институција. Као што смо у овом раду видели, за тако нешто дефинитивно има материјала и потребе.
Serbskiej historii, a zwłaszcza serbskim historykom, potrzebne jest wielkie oczyszczenie, aby w końcu wypłynęła na wierzch prawdziwa historia Serbów i umieszczona została pod auspicjami instytucji.
Jak widzieliśmy w tym dokumencie, do tego zdecydowanie mamy materiały i istnieje taka konieczność.

Напомене/Przypisy:

[1] К. Јиречек, Историја Срба, I- II, књ.I, Београд, 1952, 37 ( у даљем тексту Јиречек, I)

[2] Јиречек, I, 37

[3] Јиречек, I, 37-38

[4] M.Orbini, Il reglo dell Sklavi, Pesara, 1609.,139-140

[5] Orbini, 140

[6] Све корене топонима у овом делу подвукао аутор.

[7] T.Maretić, Slaveni u davnini,Zagreb, 1889, 15 ( у даљем тексту Maretić )

[8] Maretić, 15

[9] Тацит , Германија , 46

[10] Клаудије Птоломеј, Космографија, V, 9

[11] M. Јовић, Срби пре Срба , Доротеус , Краљево , 2002., 166-167

[12] Herodot, Istorija, IV, 49

[13] Јовић, 153 – 154

[14] Јовић, 166

[15] Ptol., 3.9.4.

[16] О.Л.Пјановић , Срби…народ најстарији, КИЗ ДОСИЈЕ, Београд, 1991., 82

[17] Herodot, Istorija, II, 6 ; III,5

[18] Diodor, Istorijska biblioteka, I , 30

[19] Полибије, Историје, II , 17

Аутор: Небојша Озимић
Извор: svevlad.org.rs
Небојша Озимић, рођен 5. 4. 1962. године, дипломирао је на Катедри за Историју Филозофског факултета у Нишу; на постдипломским студијама из предмета Стари век у Косовској Митровици.Учесник више десетина научних скупова, аутор 9 књига из области историје ”Војсковођа, цар, светац -Константин Велики”, ”Цинцари Ниша”, ”Јевреји Ниша”, ”Речник Горње Мезије”, ”Архиепископ Арсеније Први”, ”Свети Сава”, ”Питагора и његово братство”, ”Кратка историја Ниша”.
Бави се превођењем античких дела. До сада објављена: Исидор Севиљски – ”Хроника/Историја Гота, Вандала и Свева”, ”Хронике Месопотамије”, ”Списи персијских владара”, ”Плутарх – Изида и Озирис”.
Живи и ради у Нишу.
Nebojša Ozimić, ur. 4 kwietnia 1962 r., Ukończył Wydział Historii Wydziału Filozoficznego w Niszu; studia podyplomowe z antyku w Kosowskiej Mitrovicy. Współautor kilkudziesięciu prac naukowych, autor 9 książek z dziedziny historii „Dowódca, car, święty – Konstantyn Wielki”, „Cincari Niszu”, „Żydzi Niszu”, „Arcybiskup Arsenij Prvi”, „Święty Sawa, Pitagoras i jego wspólnota” oraz „Krótka historia Niszu”.
Zajmuje się tłumaczeniem dzieł starożytnych. Dotychczas opublikowano: „Izydor z Sewilli – Kronika Gotów, Wandalów i Sqwewów”, „Kroniki Mezopotamii”, „Pisma perskich władców”, „Plutarch – Izis i Ozyrys”.
Mieszka i pracuje w Niszu.
Podziel się!