Од свог праискона, најдавнијих времена што данас још само као далеке ватре трепере у колективној подсвијести људског рода, човјек је покушавао објаснити свијет око себе и смисао свог бивствовања у њему. У привиду каоса и нереда, суочени са неукротивим силама природе наши далеки преци почели су наслућивати прве законе, принципе и редосљеде. И животињу занима шта је изазвало неки шум или како доћи до хране, али само човјек поставља питање зашто?
Могло би се рећи да је Адам први хомо сапиенс који је поставио то питање. Први који је покушао разумјети Божју објаву.
Od prapoczątków, przez całe wieki, aż po dzisiejszy dzień, od pierwszego zapalenia ognia po obecne czasy kolektywnej świadomości rodzaju ludzkiego, człowiek próbował wyjaśnić otaczający go świat i sens jego obecności w nim. W widmach chaosu i nieładu, skonfrontowani z niezwyciężonymi siłami natury, nasi dalecy przodkowie zaczęli obserwować pierwsze prawa, zasady i porządek. Zwierzę jest zainteresowane tym, co spowodowało hałas, lub jak zdobyć pożywienie, ale tylko człowiek pyta dlaczego.
Można powiedzieć, że Adam był pierwszym homo sapiens, który zadał to pytanie. Pierwszym, który próbował zrozumieć Boskie Objawienie.
Темељна Божја објава је манифестирани Универзум, јединствена стварност која се очитује у звјезданом небу и кретању небеских тјела – ротирању Земље око своје оси, односно измјени дана и ноћи и њеном кретању око Сунца, промјени годишњих доба. Дан и годишњи циклус били су полазишна точка за стварање календара. Календар је предувјет за настанак пољопривреде која је довела до преласка са номадског на сједилачки начин живота. Таквих је култура било широм свијета, а откићем писмености и обраде метала једна од њих, она на Дунаву прерасла је у прву цивилизацију. Саме за себе, технологија и култура не чине народ ни функционално друштво. Да би нека скупина осјећала међусобну повезаност и имала мотив да гледа према истом циљу, потребни су заједнички митови. Мит има троструку улогу: религијско-моралну, заштитничку и друштвено-економску.
Podstawowym przejawem zamysłu Boga jest przejawiony Wszechświat, unikalna rzeczywistość, która objawia się w gwiaździstym niebie i ruchu ciał niebieskich – obrót Ziemi wokół jej osi, tj. zmiana dnia i nocy oraz jej ruch wokół Słońca, zmiana pór roku. Cykl dzienny i roczny stanowił punkt wyjścia do tworzenia kalendarzy. Kalendarz jest warunkiem wstępnym dla pojawienia się rolnictwa, które doprowadziło do przejścia z trybu życia łowców i zbieraczy na osiadły tryb życia. Takich kultur było wiele na całym świecie, a jedna z nich, która odkryła pismo i umiejętności przetwarzania metali, jako jedna z pierwszych wyrosła nad Dunajem. Sama technologia i kultura nie tworzą narodu ani funkcjonującego społeczeństwa. Aby grupa czuła się powiązana i miała motyw, aby spojrzeć w stronę tego samego celu, potrzebne są wspólne mity. Mit ma potrójną rolę: religijno-moralną, ochronną i społeczno-ekonomiczną.
Народ чине исти митови, језик и гени. Ово је прича о митологији винчанске цивилизације, њеним вјеровањима и њиховом путу до нас. Митови који су настали на Дунаву, чувани и преношени преко славенске религије свуда куда су пролазили наши преци, да би на крају стопљени са кршћанством и у нешто измјењеној форми, али истој суштини остали живјети и данас. Њихове трагове можемо наћи у свим великим религијама, а највише овђе међу нама.
Ludzkość ma te same mity, języki i geny. To jest opowieść o mitologii cywilizacji Vincza, ukształtowaniu jej wierzeń i drodze ich odkrycia dla nas. Mity, które zostały stworzone nad Dunajem, były strzeżone i przekazywane przez wiarę słowiańską wszędzie tam, gdzie przebywali nasi przodkowie, by ostatecznie stopić się z chrześcijaństwem w nieco zmienionej formie, ale tej samej istocie, która pozostała do dziś. Ich ślady można znaleźć we wszystkich głównych religiach, a większość starosłowiańskich mitów żyje wśród nas.
Хисториографија као свијесно знање о повијести подложна је манипулацијама, а митове, подсвијесне поруке из прошлости немогуће је кривотворити. Како протумачити митове? Ако мит шватимо дословно, онда се ради о бајци, шваћен симболички мит постаје скривена истина која се преноси само изабранима. Попут мини сукње открива готово све, али оно најважније морамо открити сами. Мит није лаж, него замишљен свијет пресликан из свијета стварности. Сама ријеч митос је хеленизирани облик прасалавенске ријечи мусли – мислити. Говор никад не може до краја изразити мисао, а писана ријеч говор. Зато је мит спој говора и ритуал. Без ритуалних радњи које га контекстуализирају, мит остаје само мртво слово на папиру. Врхунац ритуал је жртва.
Historiografia jako świadoma wiedza historyczna podlega manipulacji, ale mity, podświadome przesłania z przeszłości nie mogą być sfałszowane. Jak interpretować mity? Jeśli postrzegamy mit dosłownie, to jest to baśń, jeśli jednak rozumiemy jego symbolikę i znaki to mit staje się ukrytą prawdą przekazywaną tylko wybranym. Podobnie jak mini spódniczki, odkrywa prawie wszystko, ale co najważniejsze, musimy odkryć sami. Mit nie jest kłamstwem, ale wyimaginowanym światem odczytanym z rzeczywistości. Samo słowo mitos jest zhellenizowaną formą prasłowiańskiego pojęcia myśl – myślenie. Mowa nigdy nie może w pełni wyrazić myśli, a słowo pisane mowy. Właśnie dlatego mit jest połączeniem mowy i obrzędu. Bez obrzędów, które mit kontekstualizują, pozostaje on tylko martwą literą (martwym słowem) na papierze. Najwyższy obrzęd to żertwa (ofiara życia, spalenie darowanego bogom zwierzęcia, dawniej może człowieka, lub rośliny).
Перун је бог правде, огња, оружија и војника. Када су се древни Винчанци отиснули у своје сеобе, они су путовали као ратничке дружине које су штовале Перуна или у санскритској верзији Варуну. Почели су градити утврђене градове посвећене Варуни. Наставак вар можемо наћи у именима многих градова, највише у славенском свијету – Варшава (град на Сави), Вараждин, Бјеловар, Вуковар, Петроварадин. У хебрејском” јер” значи град (Јерузалем, Јер – град, шалом – мир). У нордијској митологији Тхорова мајка се зове Пергуња или Фергуња, што указује да су њихове легенде преузете од Славена. Перун, громовник није милостив, њега се треба плашити. Вук Караџић је забиљежио да народ није имао обичај да се крсти кад грми јер то “Бог нечастивог бије”. До недавно су сељаци у неким нашим крајевима кући доносили неолитске сјекире које су налазили у шуми, вјеровали су да је њима Перун гађао змију и да ће их стога штитити од грома. У старогрчком језику удар грома каже се керунос или перунос. Са доласком кршћанства, Перунове карактеристике преузели су свети Илија громовник, а ђеломично и краљевић Марко.
Podstawową osnową paradygmatu Vinczńskiej mitologii była Wielka Bitwa Niebieska, kosmiczna walka. Istotą owej Bitwy jest walka Boskiego Syna i Węża, Peruna i Welesa, porządek i nieporządek, zmiana pomiędzy czasem suchym i deszczowym. Co roku Wąż zatrzymuje wodę, a Bóg zabija go i zwraca wody na powrót światu. W ten sposób wszystko powraca do pierwotnego stanu, do następnego roku, kiedy wszystko znów dzieje się od nowa. Chrześcijaństwo wyrażało ten paradygmat poprzez konflikt między Chrystusem, Synem Bożym i Szatanem, starym Wężem.
Perun jest bogiem kosmicznego prawa (Prawi/Prawdy), ognia, gromu i boju. Starożytni Vinczanie udawali się na poszukiwanie domu jako wojownicze rody, które czciły Peruna lub w sanskryckiej wersji Warunę. Zaczęli budować ufortyfikowane grody jako obwary poświęcone Warunie. Słowo „war” można znaleźć w nazwach wielu miast, głównie w świecie słowiańskim – Warszawa (miasto Sawy), Varaždin, Bjelovar, Vukovar, Petrovaradin. W języku hebrajskim „jer” oznacza miasto (Jerozolima, jer – gród, szalom – pokój/mir). W mitologii nordyckiej matka Thora nazywa się Pergunja lub Fergunja, co wskazuje, że ich legendy zostały przejęte od Słowian. Perun, Gromownik nie jest miłosierny, jego trzeba się bać. Vuk Karadżicz zauważył, że sielanie nie mieli zwyczaju wchodzić do wody, kiedy grzmi, ponieważ „Bóg Bezbożnych bije”. Do niedawna chłopi w niektórych naszych krainach przynosili z lasu neolityczne topory, wierzyli, że to są Strzały, którymi Perun raził Żmija/Węża, a zatem ochronią one przed gromem. W starożytnym języku greckim uderzenie pioruna nazywa się kerunos lub perunos. Wraz z nadejściem chrześcijaństwa, cechy Peruna zostały przejęte przez gromownika Świętego Eliasza i częściowo przez królewicza Marko.
|
У бјелоруској причи сотона се покушава сакрити под човјека, стоку и кућу, али на склониште од Божјег удара налази тек под пањем, у водама које су пријелаз у подзмени, Велесов свијет. Велес је бог стоке и подземља, он не кажњава као Перун силом него кроз болест. Не треба га сматрати апосолутним злом, као сотону у кршћанству, јер и оно што се нама на првим поглед чини злим има свој смисао у Божјем плану, у сваком гријеху већ је зачетак милости и покајања. У традиционално кршћанству, појмови добра и зла су банализирани. У винчанској парадигми добро и зло су само моралне категорије које је измислио човјек. У природи добра и зла нема, постоје само живот и смрт. За Винчанца зло није долазило од Бога, него од човјека. Гријех је само религиозни пријеступ који подљеже очишћењу.
|
W białoruskiej opowieści szatan stara się ukryć pod postacią człowieka, czy zwierząt gospodarskich w zagrodzie, ale schronieniem przed ścigającym go uderzeniami Bogiem jest tylko wykrot u pnia, pieczara podziemna, lub wody, które są umowną bramą do Zaświatów, do podziemnego królestwa Welesa. Weles jest bogiem bydła i świata podziemnego, nie karze swoją siłą jak Perun, ale poprzez chorobę. Nie należy go uważać za absolutne zło, jak szatana w chrześcijaństwie, ponieważ to, co jest złe od pierwszego wejrzenia, ma swoje znaczenie w Bożym Planie, w każdym grzechu jest zaczątek łaski i pokuty. W tradycyjnym chrześcijaństwie pojęcia dobra i zła są banalizowane. W paradygmacie Vinczan, dobro i zło są tylko kategoriami moralnymi, które człowiek wynalazł. W Przyrodzie dobro i zło istnieje tylko jako życie i śmierć. Dla Vinczanina zło nie pochodziło od Boga, ale od człowieka. Grzech jest tylko religijnym przestępstwem, które ulega oczyszczeniu.
Почетак године је био иза Божића, који се међу кршћанима почео славити тек тристо година послије Исусовог рођења, док је код Славена постојао од памтивјека. Митска славенска представа смјештала је рођење младог бога, божића Јарила, Перуновог сина у каотичну ноћ између старе и нове године у којој представници Велеса долазе по Јарила и одводе га у подземни свијет. Ритуал осликава тај мит кроз домаћина који симболизира Перуна , маскирани коледари симболизирају Велесове представнике, а бор насред куће симбол је великог стабла свијета и митског, обредног центра козмоса. Бор јер је изабран јер сух, па је као такав погодан за Перуна, нема морко корјење које би га повезало са подземним, демонским свијетом. Обичај маскирања и коледара, честитара који обилазе куће, код Славена је забиљежио још Херодот пет стољећа прије Криста. Коледо је празник прослављања сунчеве прекретнице. У Словенији постоји пјесма: “Ми смо дошли пред врата, да би Божја била златна.”
Rok Winczanianie podzielili na miesiące. Prasłowiańskie słowo miesiąc – księżyc, pochodzi od słowa mieszać, zmieniać, zmiana. Razem z pojęciem miesiąca związane jest i słowo miara – mierzyć, co weszło jako termin dla cyklu miesięcznego w językach świata. Przez wiele wieków pozostały żywe święta wywodzące się z wiary Winczańskiej, które następują w sposób naturalny, gdyż są związane z robotami na roli. Po dziś dzień istnieje ludowe porzekadło: Djurđevdan – Hajduczek Zeszłyk (Djurdżew Dzień – Hajduczek Zejściowy): Mitrovdan – Hajduczek Rosnak (Dzień Mitry/Dymitra – Hajduczek Rosnący).
Początek roku nie był związany z Bożym Narodzeniem, które zaczęto obchodzić wśród chrześcijan niedawno, trzysta lat po narodzinach Jezusa, podczas gdy u Słowian było to trwałe wspomnienie mitu. Mityczne słowiańskie przedstawienie było narodzinami młodego boga, boga Jaryły, syna Peruna w chaosie najdłuższej nocy w czasie Godów nowego roku, w którym to czasie przedstawiciele Welesa przybywają do Jaryły i zabierają go do podziemnego świata. Dzisiejszy rytuał odzwierciedla ten mit poprzez hostię symbolizującą Peruna, zamaskowani kolędnicy symbolizują przedstawicieli Welesa, a choinka (sosna/świerk/jodła, bór) pośrodku domu jest symbolem wielkiego drzewa świata i mitycznego, rytualnego centrum kosmosu. Bór jest nieprzebyty, jest suchy, a choinka nadaje się na zimowy dom Peruna, ponieważ nie ma nigdy zamarzłych (umorzonych) korzeni, które połączyłyby ją z podziemnym, demonicznym światem. Zwyczaj używania masek i kolędowania oraz obchodu kolędniczego w trakcie którego orszak odwiedza domy, został opisany jako Słowiański przez Herodota pięć wieków przed naszą erą. Kolędo (Kolada) jest świętem górowania słonecznego. W Słowenii jest piosenka: „Doszliśmy przed Wrota, darze by Bóg był ozłocony”.
У Велесовом дому Јарило расте и у прољеће се враћа пун животне снаге. Гђе год прође, све се зазелени. Јаше пољима на бијелом коњу огрнут плаштом. Народ пјева: “Прошал је писани Вазам (Ускрс), дошал је зелени Јурај (Јарило)”. У част његовог повратка, ускрснућа природе бојала су се јаја и у том обичају треба тражити корјене кршћанског ускрса. Јарилово име повезано је са праславенском ријечју јарити која означава бујање воде, а и појмовима јарац и разјарен. Јарило се бори са змијом и пробада је мачем. У кршћанству свети Јурај (Георгије) змаја пробада копљем. Папа Гелазије је 496. одбацио мит о светом Јурју као лажан, али га је задржао у календару ради лакшег придобивања Славена. Јарило се шест мјесеци из Божића, на Ивањдан жени Маром, сунчевом ђевојком, Перуновом кћерком. Како је она уједно и његова сестра, Ивањдан је прослава везе која има елементе инцеста, па су зато ивањданске забаве биле раскалашене. Како година пролази Мара тамни, постаје Морана, страшна богиња која мори и доноси умирање, а Јарила крајем 11. мјесеца покапају као сламнатог старца са фалусом.
Крај године је бадњи дан, посљедњи у години, дан каоса. Паљење бадњака је митско понављање Перуновог стваралачког чина, помагање Сунцу да се припали уз ријечи: “Ја те потпалих, а ти ми роди!” У Рг Ведама се потпаљује велико коло године, сунчев точак и покреће нови сунчани циклус. Винчаници су вјеровали да попут Сунца и човјек треба умријети у огњу, па су палили покојнике. Умирући се радовао пријелазу на онај свијет гђе га је дочекивао бог огња, Агни. Агнијеву улогу у кршћанству је преузео свети Петар. У Далмацији на стечцима човјек у смрт иде на коњу, јер се тисуаћама година и коњ палио са покојником.
Огњиште је било централно мјесто сваког дома у Винчи, поред њега је био жртвеник заштитнику породице. За разлику од животиња, људи немају страх од ватре, од када се први човјек приближио неком шумском пожару, гурнуо грану у ватру и славодобитно почео махати њоме, ватра је имала сакрални значај. Једном годишње, на дан свог заштитника домаћин би славио славу и позивао госте за славску трпезу. Славен онај који слови или прича, али и који је славан, који слави славу (на санскриту саху). Римљани су од Илира преузели култ кућног заштитника Лара. Може ли се и поријекло ријечи “Илир” тумачити да је Илир онај који слави Лара? Кршћанство је искројенило славу код свих Славена осим Срба, а код Далматинаца је замјена слављењем имендана.
W Welesowym Domu/Tynie, Jaryło rośnie, a na wiosnę powraca z pełną siłą życiową. Gdziekolwiek przechodzi, wszystko jest weń wpatrzone. Na białym koniu objeżdża pola i odkrywa je swym płaszczem, wszystko się zieleni. Lud śpiewał: „Przeszedł Vazam (Wielkanoc – Uskrs/Us-Kres/o-Kres)**, przybył zielony Juraj (Jarilo)”. Na cześć jego powrotu, zmartwychwstanie natury/przyrody objawiało się poprzez cześć oddawaną jajom, z których rodzi się życie. To w tym zwyczaju należy szukać korzeni chrześcijańskiej Wielkanocy. Imię Jaryło jest związane z proto-słowiańskim słowem jary oznaczającym wzburzone wody, ale i jary, czyli młody oraz rozjarany – buzujący/wzburzony***. Jaryło zmaga się ze Żmijem/Welesem i przebija go mieczem (sztyletem/błyskawicą). W chrześcijaństwie, święty Jerzy zabija smoka włócznią. Papież Gelazjusz w 496 r. odrzucił mit świętego Jerzego jako fałszywy, ale utrzymał go w kalendarzu w celu łatwiejszego pozyskania Słowian. Jaryło po sześciu miesiącach od Bożego narodzenia żeni się w Dzień Iwana Kupały z Morą/Marą – Marzanną, świetlistą, słoneczną dziewą, córką Peruna. Ponieważ jest także jego siostrą, dzień Kupały jest świętem połączenia, które ma elementy kazirodztwa i z tego powodu kupalnocne tany i obrzędy były przez kościół niszczone. Ponieważ w tym czasie Światło Świata słabnie, Jasny, Święty God/Rok gaśnie unicestwiany przez Marę, która staje się Moraną/Marzanną, straszną boginią, która morzy/zabija, przynosi śmierć, a z końcem jedenastego miesiąca przekształca się w starca z uwiędłym fallusem.
Koniec roku to zły dzień****, ostatni w roku, dzień zamętu i nieporządku. Spalanie Badnjaka jest mitycznym powtórzeniem Perunowego aktu twórczego, pomaga słońcu zapalić się, co wyrażają słowa: „Ja cię spalam i ty się odradzasz!” W Rygwedzie spala się wielkie, stare słonecznego koło roku i nowym kołem rozpoczyna się nowy cykl słoneczny. Vinczanie uważali, że podobnie jak słońce, człowiek powinien zginąć w ogniu, więc spalali zmarłego. Radowano się z przejścia do tamtego świata i powitania przez boga ognia, Agni/Ognia. Powitalna rola Agni/Ognia na Tamtym Świecie w chrześcijaństwie została przejęta przez postać Świętego Piotra. W Dalmacji na obeliskach cmentarnych człowiek umiera na koniu, ponieważ tysiące lat i konie palono razem ze zmarłym.
Palenisko było centralnym miejscem w każdym vinczańskim domu, obok był ołtarz/żertwiennik dla duchów opiekuńczych rodziny. W przeciwieństwie do zwierząt, ludzie nie boją się ognia, gdy pierwszy człowiek zbliżył się do pożaru lasu, podjął i oddzielił płonące drewno i zaczął machać nim triumfalnie, ogień miał znaczenie religijne. Raz w roku, w dniu swojego patrona, gospodarz będzie słowił sławę (celebrował chwałę ) i zapraszał gości do świętowania przy stole. Słowianin to ten, który jest słowny lub sławiący, ale także zna wagę Słowa i samo Słowo, który sławi Sławę (celebruje Chwałę – Cnotę/Czsnotę) (w sanskrycie sława – saha). Rzymianie przejęli kult świętej patronki Lary z Iliru. Czy pochodzenie słowa „Ilir” można interpretować jako Ilirczyk, czyli ten co chwali/sławi Larę? Chrześcijaństwo ukryło Sławę przed wszystkimi Słowianami oprócz Serbów, a dla Dalmatyńczyków substytutem obchodów Sławy są imieniny.
Кроз култно славље човјек се приближава божанском. Дионизијске мистерије биле су један од најраширенијих култова Винче, а касније Трачана, од којих су их преузели стари Хелени. Трачани су као и Илири једно од имена за Славене. Назив долази од немогућности Грка да изговоре ријеч Рашани, оно тврдо “р” које и данас постоји у неким дијалектима у Србији. Испред “р” додали су “т” и тако је настао назив Трашани, Трачани. Они су себе звали Раси, Рашан или Руси.
Див је био један од назива за божанство, онај којем се дивимо. Низија на сакскриту значи долина окружена брдима, баш каква је долина у којој је настао град Ниш. Тамо је било највеће штовалиште бога Дива који је прозван Див из Низије, Дионизије. У дионизијским свећаностима, ритуалима и трансовима изазваним плесом или халуциногеним биљакама судионици би партиципирали у Дионизовој стварној присутности. Основни елементи тих мистерија данас чине кршћанску свету мису. И не само мису, него су се и антички театар и модерно казалиште развили из дионизијских мистерија које су Грци преузели од Трачана. Трагови дионизијских свећености и оргијастичких култова, могу се још увијек наћи у колима и фолклору у јужној и источној Србији.
Католички теолози декларативно одбацују магију, али је признају самим тиме што жени забрањују да постане свећеница. Наиме, жена је у вријеме мјесечног циклуса по њиховим интерпретацијама нечиста, али запараво се ради о томе да у себи носи оно што је требало постати живот и тако омета њихов магијски обред. Винча не само да је имала свећенице, него је велика Богиња мајка била највећа од свих богова, родоначелница. Католичка црква покушала је искоријенити матријархат, али је у једном ђелу славенског свијета он преживио. Тако у источној Србији, па и западној Бугарској за божић хљеб уз пригодне ријечи према небу не подиже отац или ђед, већ бака, као глава обитељи, првосвећеница која се изравно обраћа божанству и посредује између два свијета.
Poprzez kultowe słowo i sławienie człowiek zbliża się do boskości. Dionizyjskie misteria były jednym z najbardziej rozpowszechnionych kultów Vinczańskich, przejętym później przez Traków, od których zostały one adoptowane u Hellenów. Tracy jak i Ilirowie to Słowianie. Nazwa bierze się z niezdolności Greków do wymawiania słowa Raszanie, twardego „r”, które istnieje do dzisiaj w niektórych gwarach w Serbii. Przed „r” dodano „t”, tym samym stwarzając nazwę Traszanie lub Traczanie. Tak powstało słowo Tracy/Tracjanie. Nazywali się oni Rasi, Raszanie lub Rusowie. (znamy plemię południowosłowiańskie które nazywano Raszanie i miejscowość, ich stolicę Raszka. CB)
Diw to imię jednego z bóstw, jakie wtedy czczono. Nizija w sanskrycie oznacza dolinę otoczoną wzgórzami, czyli miejsce podobne jak dolina, w której powstało miasto Nisz (CB – Nisza, Niż, Nyża). Tam znajdowało się największe światliszcze boga Diwa, którego nazywano Diw z Niziny lub Diw z Niżu/Niszy/Nyży. Tak powstało bóstwo nazywane przez Greków Dionizos – Diw z Niżu/Nyży. W uroczystościach dionizyjskich i obrzędach świętych przy pomocy ekstatycznych tanów lub halucynogennych roślin uczestnicy przywoływali do rzeczywistej obecności z nimi Dionizosa. Podstawowe elementy tych misteriów przeniesiono do chrześcijaństwa i dzisiaj stanowią one sedno mszy świętej. I nie tylko chrześcijańska msza je zawiera, ale także teatr antyczny i teatr współczesny rozwinął się z dionizyjskich misteriów, które Grecy wzięli od Traczan (Raszan). W naszych tańcach w kole i w folklorze w południowej i wschodniej Serbii wciąż można odnaleźć ślady świąt dionizyjskich i orgiastycznych kultów.
Teologowie katoliccy deklaratywnie odrzucają magię, ale zdradza ich fakt, że zakazują kobietom kapłaństwa. Kobieta w czasie cyklu miesięcznego jest przez ich interpretacje uznawana za nieczystą, ale rzeczywistość jest taka, że to kobiecość niesie to, co ma stać się nowym życiem, a więc cykl ten wcale nie zakłóca magii obrzędowej. Vinczanie mieli nie tylko kapłanów, ale także Wielką Boginię Matkę, która była największym ze wszystkich bogów i jest ważna nadal u słowiańskich katolików. Kościół katolicki próbował wykorzenić matriarchat, ale w jednym obszarze, słowiańskiego świata, kult ten przeżył. Tak więc, we wschodniej Serbii, czy w zachodniej Bułgarii chleb w Boże Narodzenie z odpowiednim Słowem do Nieba nie wznosi i dzieli ojciec czy dziadek, ale najstarsza kobieta, najczęściej babka, jako głowa rodziny, co bezpośrednio odnosi się do kapłanki najwyższego bóstwa pośredniczącej między dwoma światami.
Вјештица је данас погрдан назив, али сама ријеч каже да је вјештица жена која је вјешта (енглески „wитч” – вич или вић, најчешћи наставак наших презимена). У руском врач значи лијечник. Традиционално балканско вјештичарство, шаманизам и друиди (дрво и вид, видати=лијечити) стољећима су преживљавали унаточ сталним прогонима и крижарским походима које је против њих подузимала Црква. Још до пред које десетљеће, од Међимурја до Македоније постојале су живе вјештице које су своје знања преносиле изабраним. Обје гране балканске магије постоје јод предрисмког времена, а како се магијски обреди преносе само иницијацијом, то је врло јак доказ наше аутохтоности, јер балканске вјештице сигурно у своја тајна знања не би уводиле дошљаке и освајаче.
Успркос свим звјерствима инквизиције, било је немогуће потпуно уклонити архетип богиње Мајке из свијести Славена, па је Марија преузела све атрибуте велике мајке. Чак ни хебрејски облик њеног имена Миријам, није заживио, него латинизирани облик славенског имена Мара – Морана – Мориа – Мариа. У Загорју и Међимурју кршћанска Марија има све особине богиње Маре, па чак и оне негативне кад Мара постаје Морана. У загорској пјесми о пријелазу мора, Марија не жели платити бродару и не жели му помоћи кад му кућа гори.
За разлику од грчког пантеона који има дванаест богова, славенски их има осамнаест, који су сви само аспекти и принципи једног свевишњег Бога. Славени су себе сматрали потомцима богова. Постоје разне класификације славенског пантеона, најбољу је направио професор Радивоје Пешић, свјетски признати палеолингвист. Као врховног бога он наводи Сварога, свебога, небо, апсолут. Он није персонифициран, већ у себи садржи све богове и они из њега произлазе. Славени су према томе монотеисти, још у 5. вијеку дворски писар цара Јустинијана, Прокопије из Цезареје пише да Славени славе једног Бога.
Wiedźma/Wieszczyca jest dzisiaj dla nas określeniem pogardliwym, ale samo to słowo mówi, że jest to kobieta, która była czarownicą posiadającą wiedzę (angielskie „witcz” – wicz lub wic, pochodzą od naszych bardzo pospolitych rzeczowników). Rosyjski wracz to lekarz. Tradycyjne bałkańskie wieszczbiarstwo, szamanizm i druidyzm (drwo i wid, widati – mieć wgląd = leczyć) przetrwały przez wieki, mimo ciągłego prześladowania i krucjaty przeciwko nim podjętej przez Kościół. Jeszcze w poprzednim dziesięcioleciu od Medżimurja do Macedonii żyły wieszczyce/wiedzące/wiedźmy, które przekazały swoją wiedzę wybranym. Obie gałęzie bałkańskiej magii pochodzą z czasów przedrzymskich, a to w jaki sposób magiczne rytuały przekazywane są z pokolenia na pokolenie jedynie poprzez wtajemniczenie, jest bardzo mocnym dowodem naszego autochtonizmu, ponieważ bałkańskie wiedźmy czarownice bezpieczne w ich tajemnej wiedzy nie wprowadzały w nią nikogo kto by był obcy lub byłby zdobywcą.
Pomimo wszystkich okrucieństw inkwizycji, to było niemożliwe, aby całkowicie usunąć archetyp Bogini Matki ze świadomości Słowian, więc w postaci Marii zebrano wszystkie atrybuty wielkiej matki. Nawet hebrajska forma jej imienia Miriam nie przetrwała, ale łacińska forma słowiańskiego imienia Mara – Morana – Moria – Maria. W Zagorje i Medżimurje, Maryja ma wszystkie cechy bogini Mary, nawet te negatywne, kiedy Mara staje się Marzanną. W pieśni z Zagorja „o przebyciu morza” Maria nie chce dać zapłaty żeglarzowi i nie chce mu pomóc, gdy jego chata płonie.
W przeciwieństwie do greckiego panteonu, który ma dwunastu bogów, jest osiemnaście bóstw słowiańskich, z których wszystkie są tylko aspektami i zasadami jednego Boga. Słowianie uważali siebie za potomków bogów. Istnieją różne klasyfikacje panteonu słowiańskiego, najlepszą wykonał profesor Radivoj Pesicz, światowej sławy paleolingwista. Za najwyższego boga uważa on Swaroga, Wszechmocnego (po serbsku swebog – wszechmocny bóg, co ewidentnie wskazuje na Swe-boga, czyli Święto-boga, Świętowita. CB), niebo, absolut. Nie jest on personifikacją, ale zawiera w sobie cechy wszystkich bogów, którzy pochodzą od niego. Sławianie byli więc monoteistami, już w V wieku, gdy pisarz sądowy cesarza Justyniana, Prokop z Cezarei, pisze, że Słowianie sławią jednego Boga.*****
Свето тројство, као најпознатија кршћанска догма дефинирана је тек 350 година послије Исуса. Славени од најстаријих времена познају тројство, још у Лепенском Виру, прије 12 000 година куће су грађене на трокутастој основи. Вода, којој су наши преци придавали изнимну важност има три облика – пара, текућина и лед. Вода је предувјет живота и аналогија са божанством које такођер има три облика (на санскриту три мурти). У хиндуизму то су Вишну, Шива и Брахма. Код нас је у народу заблијежена пјесма: “Што но носе те јунаке, миле борце Триглав бора, Триглав бора те Троице; Вишњег бога Створитеља, Јаког Живе рушитеља и Брањања Бранитеља.” Кретање свијетлости има три стадија, излаз је на истоку, врхунац је на југу, а смирај на западу. Тројствени принцип посвуда је у природи присутан. Кроз тројединог бога Славени су приказивали тројствену нарав свемир, крож Вишњег, Живу и Брањана три силе – силу стварања која тежи бесконачном, силу уништења и равнотежну силу која настаје кроз њихов сукоб. И свијет су Славени ђелили на јав или јаву, нав или подземни свијет и прав, правду који подвезује та два свијета.
Није било Винчанског, касније илирског, трачанског, односно славенског села које умјесто храма није у свом средишту имало храст – мјесто сусрета неба и земље. Корјење дрвећа вертикална је веза са водама преко којих се прелази у подземни свијет. До данас се задржао обичај куцања у дрво за срећу. Куцање треба растјерати демоне и зле духове који се под корјењем дрвета скупљају.Тек под утјецајем кршћанства Славени су почели градити храмове и писати свете записе који су се до тада преносили само усмено. Забиљежено је да је Кијев, у вријеме кад је био средиште велике Руске државе, нетом прије покрштавања имао више од 400 храмова.
Trójca Święta, jako najbardziej znany dogmat chrześcijaństwa została zdefiniowana dopiero 350 lat po narodzinach Chrystusa. Słowianie od czasów starożytnych znają trójcę, która istnieje już w Lepenskim Virze, 12 000 lat temu gdy budowano domy na trójkątnej podstawie. Woda, do której świętości nasi przodkowie przywiązują dużą wagę przyjmuje trzy formy – pary, cieczy i lodu. Woda jest podstawowym warunkiem życia i analogicznie bóstwem, które ma trzy formy (w sanskrycie to Tri Murti). W hinduizmie są Wisznu, Śiwa i Brahma. Tak samo naszemu ludowi znana jest podobna pieśń: „Co cię niesie ach junaku, miły bogu bojowniku, Trigław boga, tak Trigława i Troicy”; Zwierzchniego (wirszniego/wiszniego – wisznieg-boga) Boga Najwyższego, Stwórcy Życia i Obrońcy (Brońcy/Branjana). „Ruch światła składa się z trzech etapów, wyjście (wychod/wstok/istok/izłaz) jest na wschodzie, wiwerchowanie/szczyt znajduje się na południu i zapad/zapadanie (smiraj/umieranie) słońca na zachodzie. Zasada Troistości jest wszędzie obecna w naturze. Przez Boga Trójjedynego Słowianie święcili troistą naturę wszechświata, przez Wisznia, Żywię i Branjana trzy siły – siły, które dążą do stworzenia nieskończoności i zniszczenia równowagi sił, które działają w konflikcie ze sobą. Świat Słowian dzielił się na Jaw czyli to co rzeczywiste/widzialne, Naw lub Podziemny Świat i Praw, czyli Prawdę która wiąże te dwa światy.
Wcześniejsze Vinczańskie, później Iliryjskie, trackie i słowiańskie wsie zamiast świątyni miały po środku Dąb/Drzewo Świata – miejsce spotkania Nieba i Ziemi. Rosnące drzewo to pionowe połączenie z wodami, przez które przechodzi się do podziemnego świata. Do tej pory zachowano zwyczaj pisania i wieszania na drzewie zwitków z prośbą o szczęście (śrecza – szczęście, tu mamy serbski ślad naszej bogini Sporzącej – Śreczy, Sprzyjającej CB). Wypisana treba o szczęście powinna rozwiać (dosłownie rozstroić – znów Stryja bogini Wiatru CB) demony i złe duchy, które są pod korzeniami drzew skupione. To pod wpływem chrześcijaństwa Słowianie rozpoczęli budowanie i grodzenie świątyń i napisanie świętych zapisów, które wcześniej były przekazywane ustnie. Twierdzi się, że Kijów, w czasie gdy był ośrodkiem wielkiego państwa ruskiego, miał ponad 400 świątyń tuż przed przechrztą.
Нема племена ни културе у свијету која није развила вјеровање у вјечну душу. Једино старозавјетни јудаизам није познавао ту идеју. Ешатологија (говор о посљедњим стварима, животу након смрти) у кршћанству се према томе није развила под утјецајем иранског митраизм и зороастризмаа, блискоисточних мистеријских религија и хеленистичке филозофије. Нема сумње да је вјеровање у загробни живот колективни архетип човјечанства, али ипак примјећујемо да је винчанска ешатологија бар ђеломично утјецала на грчку, иранску и блискоисточну, а ове онда на кршћанску. Легитимно је стога поставити питање: да ли је идеја о вјечној души настала у Лепенском Виру , или, ако и није настала, бар је од тамо пренесена у многе религије свијета? И други симболи које данас сматрамо кршћанским, као криж, риба или коњаник налазе се у Лепенском Виру, Винчи, на нашим стечцима у Далмацији и Босни. Један од најчешћих симбола на гробовима је трачки коњаник, митолошки посредник између неба и земље, свијета смртника и свијета богова, овоземаљског и загробног живота. Култ трачког коњаника у каснијим стољећима отјелотворио се у лику краљевића Марка, највећег митског јунака народа на Балкану.
Сви ови и многи други митови и вјеровања чинили су заиста величанствену Винчанску митологију. Њезина сврха није била подчињавање природе, него суживот са њом. Она није настала из страха или жеља за борбом, него из покушаја Винчанца да разумије природу, из љубави и захвалности према њој и потреба да увијек поновно поставља питање “зашто?,” откривајући тако себе у свијету око себе и свијет око себе у себи. Живот Винчанца био је пут који је почињао отркивањем свијета којег би он проживљавао и тако проживљеног га враћао. Пут је то сваког појединца, али и читаве заједнице. Управо су митови, култови и ритуали служили стварању нераскидивих веза како међу људима тако и са природом. Само на тај начин Винча је могла изњедрити писменост, технологију и уживати двије тисуће година без рата. Своје материјалне артефакте Винча је оставила од Алпа до Црног Мора, од Јадрана до Карпата и њих проучава модерна знаност, прије свега архологија и хисториографија. Та истраживања могу нам одговорти шта је била Винча и како је живјела? Али онај најважнији одговор – “зашто?” Винча није оставила под земљом. Он се налази у нашем колективном несвјесном. У најдубљим слојевима подсвијести славенских народа заборављени богови и митови Винче позивају нас да их поновно откријемо!
Nie ma plemienia ani kultury na świecie, które nie rozwinęłyby wiary w wieczną duszę. Jedynie starotestamentowy judaizm nie znał tego pomysłu. Eschatologia (mówienie o rzeczach ostatecznych, życiu po śmierci) w chrześcijaństwie nie rozwijała się zatem pod wpływem irańskiego mitraizmu i zoroastryzmu, bliskowschodnich religii tajemnych i filozofii hellenistycznej. Nie ma wątpliwości, że wiara w życie pozagrobowe to archetyp zbiorowy ludzkości, tak więc to starsza vinczańska eschatologia częściowo wpływała na grecką, perską i Bliskiego Wschodu, a te następnie na chrześcijaństwo. Uzasadnione jest zatem zadać pytanie: Czy idea wiecznej duszy nie została stworzona w Lepenskim Virze, lub, jeśli nie stworzona, to przynajmniej stamtąd przeniesiona do wielu religii świata? A inne symbole, które dziś uważamy za chrześcijaństwie, jak krzyż, ryba czy jeździec, znajdują się także w Lepenskim Virze, w kulturze Vincza, na naszych obeliskach cmentarnych w Dalmacji i Bośni. Jednym z najpowszechniejszych symboli na grobach jest symbol jeźdźca trackiego, mitycznego pośrednika między niebem a ziemią, światem śmiertelników i światem bogów, ziemskim i pośmiertnym (Podażgwik/Pątnik/Pąć-dag-żgwik – Bóg Po-Słaniec, Boski Posłaniec w Księdze Tura. CB). W późniejszych wiekach kult tracki był ucieleśniony w obrazie księcia Marko, największego mitycznego bohatera narodów bałkańskich.
Wszystkie te i wiele innych mitów i wierzeń pochodzi z naprawdę wspaniałej Mitologii Vincza. Jej celem nie było podporządkowanie sobie natury/przyrody, ale współistnienie z nią. Ona nie wynikała ze strachu lub chęci walki, ona u Vinczan próbuje zrozumieć naturę miłości i wdzięczności wobec niej i odpowiada na potrzebę wielokrotnie zadawanego pytania „dlaczego?”. Objawia się w świecie wokół nas i świat dookolny objawia w nas samych. Życie Vinczanina było podróżą, która rozpoczęła się wraz z odbiciem w nim samym świata, który doświadczył, a następnie przyswoił. Ścieżka jest dostępna dla każdej osoby, ale także dla całej społeczności. Mity, kulty i rytuały zostały wykorzystane do stworzenia nierozerwalnych związków między ludźmi i naturą/przyrodą. Tylko w ten sposób Vinczanie mogli posiąść umiejętność czytania i pisania, technologię i przyjemność życia przez dwa tysiące lat bez wojny. Kultura Vincza i jej materialne artefakty ciągną się na wschód od Alp aż do Morza Czarnego, od Adriatyku do Karpat, co potwierdzają badania współczesnej nauki, zwłaszcza archeologii i historiografii. Te badania mogą nam odpowiedzieć, czym był Vinczanim i jak żył? Ale ta najważniejsza odpowiedź na pytanie – „dlaczego?” – nie została pogrzebana wraz kulturą Vincza. Jest w naszej zbiorowej nieświadomości. W najgłębszych warstwach podświadomości słowiańskich bogów i mitów zapomnianych Vinczan, którzy zapraszają nas do ponownego ich odkrycia!
Goran Šarić,
Srbski.weebly.com